Ja bagata, ti gavno

Drži lopova, viče Smajlović, krckajući ušteđevinu od IREX-a, uz ogromnu platu od Politike, deleći ne baš tako sitne mrvice svojim saradnicima koji su spremni na sve, pa i da se do kraja bore za milost svoje urednice sa rukom na kasi, piše dramska spisateljica Biljana Srbljanović u svom postu na Fejsbuku

 

Plata glavne i odgovorne urednice Politike Ljiljane Smajlović nepoznata je javnosti, što je neobično utoliko što je država suvlasnik ovog lista, pa tu platu finansiramo i mi, građani.

O tačnoj sumi, iako je pozvana više puta da je objavi, Ljiljana Smajlović i dalje ćuti, tako da se o tome koliko samo od Politike zarađuje može samo spekulisati.

Na osnovu izjave bivše predsednice Upravnog odbora Politike (iz septembra 2012. godine u Blicu) ta je plata bila „ogromna, uprkos dugovima u koje je Politika tonula“.

U medijima je, nedavno, objavljena i plata direktorke Politike, koja iznosi milion i četiri stotine hiljada dinara MESEČNO.

Kada se ove dve informacije ukrste, može se pretpostaviti da je ta „ogromna“ plata urednice Smajlović iznosi barem trećinu direktorkine i tako dolazimo do sume od nekoliko hiljada evra mesečno, što mnogostruko premašuje i platu samog premijera. To bi bilo ok, da je Politika privatna firma i da u njoj nema para iz državnog budžeta, ali pošto ima, onda nije ok. Ne, nikako.

Ljiljana Smajlović je, pored toga, devet godina bila honorarni savetnik za štampane medije američke nevladine organizacije IREX čiji je budžet, u godinama u kojima je Smajlović bila plaćana u dolarima (u dinarskoj protivvrednosti) za svoje „savete“ iznosio PREKO 200 MILIONA DOLARA.

Nekoliko hiljada evra mesečno u Politici za bivsu savetnicu američkog NVO-a koji se bavi medijima u Srbiji, onda dođe kao džeparac, ozbiljni novci ipak su stizali pravo iz Vašingtona.

Ljiljana Smajlović istovremeno je i predsednica UNS-a, za koji javnosti i dalje nije jasno odakle se finansira. Zvanično je to od 1.800 dinara godišnje članarine, ali ne zvuči logično da se od toga mogu finansirati sve aktivnosti organizacije koju vodi Ljiljana Smajlović.

Ona je, naime, osnivačica i članica žirija nagrade „Aleksandar Tijanić“, koju je dodelila svojoj uposlenici Jeleni Popadić za „novinarsku borbenost“ tekstova koje je sama Smajlović uređivala. Nagrada iznosi dve hiljade evra. Novinarka Popadic je, valjda slučajno, upravo i potpisana autorka difamacija o američkim plaćenicima u Srbiji, koje Politika objavljuje.

Ljiljana Smajlović je, takođe, osnonvala i prošle godine kao predsednica žirija dodelila i nagradu „Bogdan Tirnanić“ svom drugom plaćenom saradniku na istom difamatorskom zadatku, Muharemu Bazdulju. Nagradu je dobio za komentar, jer Bazdulj nije novinar, a suma koja ide uz nju nije poznata javnosti.

Jedna druga ličnost, koja takođe nije novinar, ali je ipak honorarno angažovan kod Smajlović i to na više načina, je Zoran Ćirjaković. On, iako inženjer elektrotehnike, drži plaćenu „školu novinarstva“ u Udruženju novinara Srbije. To udruženje, pogodićete, vodi upravo Ljiljana Smajlović. Inženjer Ćirjaković je i samouki komunikolog i ima status „predavača“ na privatnom fakultetu, dok se bliži pedesetoj godini u pokušaju da stekne bilo kakvo formalno obrazovanje iz oblasti novinarstva, čime bi se kvalifikovao za zvanični akademski status profesora.

U međuvremenu, ta činjenica ne smeta Ljiljani Smajlović da ga honorarno angažuje upravo kao profesora novinarstva u UNS-ovoj školi, za dvadeset polaznika koji za nju godišnje plaćaju punih 45.000 dinara! U poređenju sa dvesta miliona dolara za devet godina u američkoj nevladinoj firmi koja se na neki, javnosti nepoznat način, bavi srpskim medijima, to nije mnogo, ali je ipak i previše u odnosu na, na primer, plate u pravoj prosveti.

Ćirjaković ih, za taj novac, a vikendom, uči kako da napišu vest ili izveštaj, iako to sam nikada nije ni pisao niti negde naučio kako se pise. On je, istovremeno, plaćeni saradnik Politike Ljiljane Smajlović, koja od njega naručuje tekstove koji, istina, nemaju novinarski karakter, već se samo „komentatorski“ obračunavaju sa onima koje Smajlović targetira.

Novac koji se vrti oko Ljiljane Smajlović je zaista zamašan, sume postaju mnogo manje kad stignu do plaćenih saradnika, ali bitna je i učestalost tih finansijskih nagrada, ne samo jednokratna suma. Novinarka Popadić je pokazala zahvalnost za nagradu od 2.000 evra time što je odmah počela da objavljuje potpisane misli svoje urednice, a kojima i bukvalno radi o glavi ljudima, na neki način ih optužujuci da su američki plaćenici.

Drži lopova, viče Smajlović, krckajući ušteđevinu od IREX-a, uz ogromnu platu od Politike, deleći ne baš tako sitne mrvice svojim saradnicima koji su spremni na sve, pa i da se do kraja bore za milost svoje urednice sa rukom na kasi.

Zapravo je odlična ideja Ljiljane Smajlović o praćenju tragova novca. U njenom slučaju ima toga još i još.

(Svi podaci se mogu proveriti na sajtvima UNS-a, IREX-a, Vremena, Blica i same Politike)