Prostakluk tabloidnog novinarstva

U samo nekoliko rečenica a na potpuno besmislenoj temi, „Blic“ je uspeo da pokaže sav prostakluk tabloidnog novinarstva, počev od ejdžizma i seksizma pa do prostačkog podsmevanja činjenici da se neko sapleo i pao, ukazuje poznata dramska spisateljica

 

Tekst u „Blicu„ potpisan inicijalima, navodi da se Helen Miren „izblamirala“, „osramotila“ jer se spotakla o stepenice na ulasku u bioskop, ali novinarka (slutim da je žena pisala ovaj tekst) joj „neće zameriti ovaj blam, jer Helen sa svojih 69 godina i dalje izgleda zanosno i drži se kao prava dama“.

„Blic“ je tako, u samo nekoliko rečenica a na potpuno besmislenoj temi, uspeo da pokaže sav prostakluk tabloidnog novinarstva, počev od ejdžizma – glumica, o čuda, ima čak 69 godina (!!!) i umesto da legne i umre, ona se slika, te je još i „prava dama“; zatim i seksizma (da li se istim rečima „zanosan“ i „pravi gospodin“ u kombinaciji sa istim godištem piše o De Niru, Paćinu ili, ne daj bože, Milanu Gutoviću, Marku Nikoliću ili Bekjarevu?), a najviše prostačkog smejanja činjenici da se neko sapleo i pao, što autor „Blica“ shvata kao „blam“.

Isti ejdžistički tretman u domaćim tabloidima nikako ne važi za zvezde folka: nikad nisam videla naslov da Ražnatović „izgleda dobro uprkos činjenici da je čak u petoj deceniji“

Prema Bergsonovoj teoriji smešnog, saplitanje i pad su komični kada govore o rigidnosti ljudskog tela, koje je metafora za karakter, ukratko: čovek ide ulicom, naleti na koru od banane, svoje kretanje (svoj um) iz razloga lične rigidnosti i nefleksibilnosti, nije u stanju da prilagodi novoj informaciji (i da prosto zaobiđe koru) nego „nastavlja po istom“, te za to biva kažnjen – padom.

Od nemog filma i fizičkog humora slepstika, padanje je smešno još samo deci, a čak ni njima nije „blam“ da se udariš ili sapleteš, jer to ume i ozbiljno da zaboli. Šta tako sramotno u saplitanju neke glumice vidi „Blic“ i kakvu ulogu ima njeno godište u svemu?

Ono što bi bila dobra tema povodom ovog „slučaja“, a za neke malo pametnije novine jeste: zašto su glumice preko četrdeset godina primorane na estetske intervencije, cipele u obliku koturni (što je, izgleda, razlog pada Helen Miren), zašto za njih nema uloga i zašto su partnerke glumaca srednjih i zrelih godina sve mlađe i mlađe devojke?

Zašto „Blic“ uporno u naslove svojih članaka stavlja godište žene o kojoj piše (Madona pokazala dupe u pedeset šestoj, kao da bi pokazivanje dupeta podvezanog gumicom za kosu u bilo kojim godinama bilo u redu, Monika Beluči „i dalje zanosna“ u pedesetoj i sl.), a o domaćim glumicama preko četrdeset gotovo da nikada i ne piše?

Zašto gledamo filmove u kojima je normalno da Kojo, Sergej i Mima Karadžić budu kastovani za uloge zavodnika na koje padaju isključivo dvadesetogodišnje cure, a Mirjana Karanović ili Jasna Đuričić mogu da igraju isključivo majke ili „žene za rashod“ i to nakon što su, za takve uloge, drastično postarene šminkom, poruženjene i odevene u rite?

Zanimljivo je da isti ejdžistički tretman u domaćim tabloidima nikako ne važi za zvezde folka: nikad nisam videla naslov da npr. Ražnatović „izgleda dobro uprkos činjenici da je čak u petoj deceniji“: u svetu folk mafije valjda važi rodna ravnopravnost i večna mladost, da ne bi novinar-novinarka, pa i kad se potpiše inicijalima, zbog ovakvog naslova popila preko p__ke.

Tekst, izvorno objavljen na Fejsbuk profilu Biljane Srbljanović, prenosimo uz njeno odobrenje