La(ža) Pasionarija

Danima i danima u stanju je ovdašnji cenjeni novinski publikum da se pomno udubljuje u najmorbidnije detalje sve učestalijih zločina iz ljubomore i poremećene seksualnosti

Nikada mu nije dosta pikantnih gnusoba, po mogućstvu sa što eksplicitnijim fotografijama. Ali samo li neko dvaput triput zaredom stavi pod lupu neku društveno-političku svinjariju – zbog koje i cenjenom publikumu otpadaju uši – odmah se čuju nervozni glasići iz off-a: ala ovaj smara, šta se natovrzo na čoveka (ženu), dokad više, daj nešto novo. Površnost olakšava život na način na koji hladna voda ublažava zubobolju – umine tren-dva, a posle boli pet puta više. Stvar slično stoji i sa društvenopolitičkim zuboboljama. Kada se ono Kosovo i formalno otcepilo, to je proizvelo strašan, iako pomalo zakasneli bol, u zubatim dušama ovdašnjih profesionalnih patriota, pa su došli na ideju da ga zadrže, ne u Srbiji, nego u preambuli psihodeličnog ustava, koji je prekonoć smandrljan i ne samo da je smandrljan, nego je usvojen pomoću nezapamćenog referendumskog lopovluka.

I – šta? Bol za Kosovom je neko vreme uminuo, ali su postreferandumska nezakonitost i lopovluk trostruko ojačali, jer je blizu pameti da zakonitosti ne može biti u državi čiji je ustav usvojen na nezakonit način. Zbog, je li, višeg cilja. Moja je malenkost blagovremeno pisala o tome, ali je, po običaju, džaba krečila, a komentatori su protestovali – dokad više Koštunica, on ima dobre namere, pusti čoveka. I pročaja. Slična stvar se ponavlja i sada kada – takođe džabe – krečim marifetluke u vezi sa aferom „Smajlovičkina ostavka“, sve uvereniji da ovako pritupasta i površna javnost, na čelu Politike zaslužuje D. J. Vučićevića i još uvereniji da bi pomenuta dama, da se počem odala politici, u Srbiji napravila blistavu karijeru. I naravno – pustoš. Zašto mislim da bi Smajlovićka uspela u politici, a ne samo u Politici? Zato što je vrhunski poznavalac mehanizma zamene teza, stapanja (do neprepoznatljivosti) ličnog i opšteg interesa i majstor pravljenja političkih dimnih zavesa, iza kojih šta se radi, to sami Bog zna.

Kao što iz poznavanja prirode društva znamo, ostavka je lični čin, u Smajovićkinom slučaju proistekao iz neslaganja sa poslodavcem. Šta tu ne štima? Svaki dan neko daje ostavku. I nikom ništa. Nije taj poslodavac ništa bolji od Smajlovićke, ako nije i gori, ali to nije tema naše kolumne. Naša tema je orijentalna veština kojom Smajlovićka – uz nesebičnu pomoć jarana i jaranica – stvar postavlja tako da nije ugrožena ona, Smajlovićka, nego Politika, koju bi širokom društvenom akcijom, je li, trebalo oteti od (koliko-toliko) zakonitih vlasnika i privesti je na državne jasle – pod njenom uredničkom palicom, naravno – što me navede na pomisao da je Smajlovićka pritajeni revolucionar, „naša“, pomalo zakasnela, La(ža) Pasionarija.