Premijer li je, glodur li je

Ako je neko i imao iluzija, valjda ih više nema. Maske su pale

Naš premijer žarko želi i svim silama se trudi da ponovo postane glavni i odgovorni urednik (glodur) Srbije. Kao u stara dobra vremena kad je kao ministar informisanja u vreme vanrednog stanja (rat Srbije s NATO) svako veče u hotelu Metropol potpisivao šta novine smeju da objave.

Osladilo se čoveku, nema šta.

Tako je i u sredu (30. mart) naš premijer, ničim izazvan i posve van konteksta događaja – posle otvaranja konferencije o sistemu azila i migracija – otkrio svoju ambiciju i strast da uređuje sve novine u Srbiji. On je, naime, tada izjavio “da mnoge medije i njihove urednike sada ponovo ispod žita preuzimaju neki tajkuni”. A da narod ne bi morao da nagađa na koje “tajkune” misli, premijer Aleksandar Vučić odmah je ocenio da se vest o presudi (samo prvostepenoj) protiv Marka Miškovića, sina Miroslava Miškovića, u medijima objavila kao “servisna vest”. To se našem premijeru odmah prikazalo kao tajkunsko preuzimanje medija i urednika, zbog čega je on izrazio nezadovoljstvo i ponovio svoju već izlizanu demagošku matru “da tajkuni neće upravljali zemljom”.

Njegova zabrinutost što “tajkuni preuzimaju medije” dolazi u trenutku kad ama baš svi politički akteri na javnoj sceni (naravno, osim vladajuće koalicije), sve nevladine organizacije, sva novinarska i medijska udruženja i najveći broj međunarodnih monitora izražavaju neskrivenu zabrinutost (ne retko i užasnutost) halapljivošću Aleksandara Vučića u preuzimanju i stavljanju pod kontrolu mnogih medija. Nisu potrebne nikakve stručne medijske analize, golim okom se vidi količina medija koje je Vučić okupirao i pretvorio u svoja lična i glasila svoje partije. Tu više nema prostora ni za demokratsku predizbornu kampanju (kako reče Demokratska stranka), niti za bilo kakav smislen javni društveni dijalog na bilo koju temu važnu za Srbiju. Čuje se, vidi i gleda samo monolog i ostrašćenost, mediji su postali platforma političke giljotine, glave svakog ko drugačije (ne samo politički) misli padaju svakog dana i lete na sve strane uz poklič “ko drug’čije kaže, kleveće i laže”.

I da je tačno, a nije, da “tajkuni preuzimaju medije”, što je našeg premijera briga zbog toga? Što se žesti i jedi? Zar mu je malo medija koje su on i njegovi tajkuni preuzeli ispod žita? Zašto, na primer, država i Vučićevi tajkuni smeju da plaćaju urednike, a neki drugi tajkuni (koji nisu po Vučićevoj volji) ne smeju da plaćaju urednike?

Uostalom, zašto u Srbiji, za koju naš premijer stalno ponavlja da je demokratska država, preostali “tajkuni” ne bi bili vlasnici novina i što ne bi imali uticaj u nekim novinama u kojima nisu vlasnici? Da li je to nešto nezakonito, nedozvoljeno i društveno neprihvatljivo. Kao što je nezakonito, nedozvoljeno i društveno neprihvatljivo (nemoralno) da novokomponovani tajkuni bliski našem premijeru i njegovi politički prijatelji “u jednom danu i dahu” pokupuju “đuture” nekoliko desetina medija po Srbiji. Da li bi, možda, to trebalo da smeta našem premijeru ili on misli da svi novinari u Srbiji treba da “igraju” kako on “svira”. I da sledstveno tome, od prvostepene presude Marku Miloševiću prave cirkus na naslovnim stranama po volji našeg premijera kao kad su hapšeni Miškovići, otac i sin.

Aleksandar Vučić uspeo je da u jednoj od ranijih izbornih kampanja vuče za nos gotovo sve medije “borbom” protiv tajkuna i korupcije da bi sada prvostepena presuda Marku Miloševiću pokazala da je to bila njegova lična pizma i da nema nikakve veze sa zaštitom države od tajkuna i korupcije koja sve više buja.

Sad bi ponovo da mu “tajkuni” donesu, kao prošli put, 10-15 odsto birača na izborima pa se ljuti kad mediji tako značajnu vest, kao što je (samo prvostepena) presuda plasiraju kao “servisnu informaciju”.

A što je ne bi plasirali onako kako odgovara njihovoj uređivačkoj politici?

Uostalom, šta se Aleksandra Vučića tiče kako je objavljena, opremljena i plasirana neka vest? Da li ga se ta vest možda lično tiče i pogađa, vodi li on to privatni rat protiv nekog građanina Srbije (makar taj bio i tajkun), sme li naš premijer to da radi ili to treba da radi pravna država. Problem je, međutim, što manjak demokratskog kapaciteta našeg premijera koji njegovi međunarodni patroni sve teže prikrivaju smokvinim listom pred građanima Srbije nije vidljiv samo kad su mediji u pitanju. Nego i kad se radi o pravnoj državi.

U državi koju krasi vladavina prava nije moguće da bilo ko, a najmanje premijer, proglasi sebe glodurom Srbije. Prošlo je to vreme. Zato bi našem premijeru bolje bilo da se bavi poslom za koji je dobio mandat od građana i za koji je plaćen od poreskih obveznika.

Sve drugo ličilo bi na vanredno stanje.