03. jul 2019.

Davor Lukač: Radoševića i Dobričića spasila solidarnost novinara

- Čekaš, čekaš, vidiš da ih nema. Prošlo je par sati i već je frka. Alarmirali smo policiju i saznali da se nisu pojavili na policijskom punktu, znači da su skrenuli udesno. Otišli su prema Maguri. Nastaje još veća panika. Dolazi veče, proveravamo da li je bilo pucnjave?

Kažu nije, što je dobra vest. Pokrenuo sam, ne samo ja, nego i još neke kolege, široku akciju, osećao sam da moram da ih spasem. Ključni potez je napravio kolega koji je kontaktirao Keti Morton, predsednicu Komiteta za zaštitu novinara (CPJ) i suprugu Ričarda Holbruka. To je bio prelomni momenat da ih ne ubiju. Uveče je bio problem kako otići kod Radoševićevih roditelja i supruge i reći im da ga nema, priča za Udruženje novinara Srbije (UNS), Davor Lukač, novinar FoNeta, sećajući se otmice kolega, iz Tanjuga. Novinara Nebojšu Radoševića i fotoreportera Vladimira Dobričića Kiće, zarobila je OVK u oktobru 1998. godine, u blizini prištinskog aerodroma Slatina.

Lukač je 1998. i 1999. bio izveštač Tanjuga sa Kosova. Direktor Zoran Jevđović ga je na teren poslao iz Beograda kao iskusnog novinara koji je izveštavao sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Otmica kolega ga je posebno pogodila, jer je on trebalo da bude u automobilu sa nalepnicom Pres koji je zaustavila OVK.

– Tog jutra sam dobio informaciju od policije da je izrešetan automobil u blizini aerodroma i trebalo je da idem na teren sa Kićom, koji je kao i ja prošao sva ratišta i bili smo “tandem”. Istovremeno smo saznali da stiže posmatračka misija OEBS-a sa Vilijamom Vokerom. Pošto je to bio najvažniji događaj tog dana u Srbiji, ostao sam u Prištini, a kolegi Radoševiću rekao da ide na teren. Područje na koje sam ga poslao je važilo za bezbednu zonu. Kića je pojurio da napravi što bolje fotografije, vodeći se logikom da su bezbedni jer se nalaze u dometu minobača jugoslovenske vojske koja je bila na aerodromu. Radošević nije poznavao teren, iako je bio iz Prištine. Naleteli su na pripadnike OVK, priča Lukač.

U strahu zbog nestanka kolega, Davor Lukač je povukao sve veze koje je kao novinar stekao, a bilo ih je, jer su vojnici i policajci, kao i novinari, išli s ratišta na ratište. Podignut je i izviđački avion.

– Letelica je snimila Tanjugovu „Jugo floridu“ u selu Sedlare. Još značajnija informacija – na automobilu nije bilo rupa od metaka. Pao nam je kamen sa srca. Ipak, Crveni krst nisu pustili da ih obiđe, pa smo na drugi način dobili podatke. Pritiskali smo Adema Demaćija i Ibrahima Rugovu. Na svakoj konferenciji za novinare sam im postavljao isto pitanje. Kada sam otišao kod Demaćijau kancelariju on mi je kazao:  Nek napišu molbe za pomilovanje. Živi su i zna gde su, pomislio sam. A onda mi je jedan albanski novinar, stariji gospodin u godinama (nažalost, pokojni je) krišom rekao da će biti oslobođeni za Dan zastave (28. novembar), ali da ne govorim nikome, da neko ne napravi neku budalaštinu, priča Davor Lukač.

Novinari Tanjuga su oslobođeni pred televizijskim kamerama u selu Dragobilje u Drenici, 27. novembra 1998. godine. U međuvremenu njihove kolege novinari protestovali su i u Beogradu, ali i u Prištini. Dugogodišnji novinar FoNeta smatra da je na oslobađanje značajno uticalo nivo solidarnosti i upornosti novinara:

– To je pomoglo i da ih ne maltretiraju u pritvoru, jer se digla javnost. Uz nas su bili i strani dopisnici. Kod OVK se stvorio strah da će svi upirati prstom u njih ako ubijaju novinare. Kića od Dejtonskog sporazuma nije pio. Te noći, kada je oslobođen, popio je rakiju. Uto je stigla policija. Hoće, kažu, da ga ispituju. Pitam Kiću, hoćeš li? Odgovara: ne pada mi napamet. Policajcima sam rekao, ajde gospodo, dođite sutra..

Novinarska ekipa Radio Prištine, Ranko Perenić i Đuro Slavuj, nestali su 21. avgusta 1998. godine. Njihove porodice i kolege i dalje tragaju za njima.

– Sa mojim zemljakom Slavujem imao sam puno tema za razgovor, pa smo tako sedeli i dve večeri pre njihovog nestanka. Najgore je što se za Perenića i Slavuja kasno reagovalo. Pitanje je na koga su naišli i šta se sa njima dogodilo. U ovom slučaju je bio zid ćutanja. Ono što sigurno znam je da je tadašnji direktor Radio Prištine Milivoje Mihajlović odmah reagovao i digao uzbunu, ali ona nije imala odjeka.

Svakodnevna ubistva

O ubistvu Envera Maljoku, novinara, pisca i šefa Kosovskog informativnog centra (KIC), ubijenog 11. januara 1999, seća se Lukač, se pričalo uveliko, ali su razlozi zločina ostali pod velom tajne.

– Za Maljokua je jedina činjenica da je čovek mrtav i da je svako poturao svoju priču. Tada je bilo unutaralbanskih obračuna, zbog političke nadmoći, kao i unutarsrpskih. Bilo je ubistava kriminalaca, a za njih je situacija bila idealna da pripišeš drugoj strani. U predgrađu Prištine je ubijen albanski mafijaš, zvali su ga Tito. Znalo se da je bio obračun albanskih kriminalaca, ali su oni odmah rekli – ubili ga Srbi. Za otmicu Ljubomira Kneževića u maju 1999. nisam znao. Albanski novinari su mi u to vreme govorili, dolaze ovi iz Drenice i njih ništa ne zanima. Tako je i bilo. I šta je tada značio novinar, i još u tako malom mestu kao što je Vučitrn.

Novinari koji su svedoci zločina na ratištima bivše Jugoslavije sa traumama borili su se poslom, objašnjava naš sagovornik. Ubacivanjem u mašinu, koja ne ostavlja prostora za razmišljanje o tome šta je čovek doživeo.

– Na Kosovu, na terenu, policija je obezbeđivala put, a OVK pucala. Iz automobila gledam kako meci paraju asfalt. Jedan policajac je pao pogođen. Kada sam mesec dana kasnije čuo da je preminuo, bilo mi je užasno. Hiljadu puta sam se upitao: da li je on obezbeđivao zato što smo mi tuda prolazili? Najgore što sam doživeo je da je kod Gornje Kline, izrešetan automobil u kome sam bio. A najveći strah kada nam se u januaru 1999. kod mesta Careva česma (na putu Priština – Peć) probušila guma. Tu se Drenica seče na pola, pa kada ubiju ili otmu nekog Srbina, da bi uterali strah, ostave ga na putu. Bila je magla da se ne vidi ni metar. Kolega je vozio, a ja koračao ispred vozila. Da on vidi mene, a ja da vidim put.  Nadali smo se da nas od magle OVK neće videti. To što mi imamo je novinarski vijetnamski sindrom, koji se ne razlikuje puno od ljudi koji su bili u borbama. Najgore je sećati se. Pred decom ni slučajno.

Zvečarke na Kosovu

Osim rizika kojim su bili izloženi, dodaje Lukač, dešavalo se da je i profesija žrtvovana.

– Bilo je i zloupotrebi profesije i pravosuđa, kao što je bilo ispitivanje pred kamerama braće Mazreku, tada novinara Milovana Drecuna, za zločine u Klečki. Pitao sam istražnog sudiju – kako Vas nije sramota? Njih dvojicu drže isprebijane, ne mogu da hodaju. Da ih je Drecun pitao da li bi ubili rođenog oca, odgovorili bi – da. U leto 1998. su nas vodili na prevoj Ćafa Dulje, pokazivali kako je OVK imala podzemna skloništa, bunkere pod zemljom. Malo zađem i vidim da su to bunkeri i rovovi JNA. Shvatim da je to bila rezervna linija za slučaj napada iz Albanije, a pošto je OVK u svojim redovima imala bivše oficire JNA koji su znali raspored tranšeja i bunkera, otkopali su ih i osposobili. Kada sam izneo svoje zapažanje, napadoše me da sam izdajnik. Sutradan u prištinskom Jedinstvu izađe naslov: Zarobljene Srbe u bunkerima držali sa zmijama zvečarkama. Odakle zvečarke na Kosovu?

I osim ovakvih situacija, ističe, među novinarima je bilo više odgovornosti nego danas, “jer su bili profesionalci”.

– Rasvetljavanje ubistava i otmica novinara mislim da je danas važno samo njihovim porodicama i nikome više. Zaboravljeni su ti ljudi, jer je ritam života takav da se zaboravlja ono što je bilo prekjuče, a ne nešto što je bilo pre 20 godina. Ko se i kad seti Milana Pantića ili novinara ubijenih u Bosni?

Bizarni momenti

– Kada su oteti Đuro Slavuj i Ranko Perenić, njihove supruge su otišle u sedište Crvenog krsta, koje je bilo u jednoj vili u prištinskoj Grmiji. Krenulo je i Kolo srpskih sestara da ih podrži, a Nebojša Radošević da izveštava. Pošto ženama iz Kola srpskih sestara nije dozvoljeno da uđu, one su zasule kamenjem vilu i dvorište. A u tom trenutku Radošević drži diktafon i uzima izjavu od Slavujeve supruge. Doleće kamen i razbija mu glavu. Da je kamen otišao 20 centimetara dalje, žene koje su došle da je podrže, razbile bi glavu Slavujevoj supruzi. Dok sam vozio Radoševića da mu zašiju glavu, nisam znao da li da se smejem ili da plačem, priča Davor Lukač.

Strah od putovanja

– Kada su oslobodili Nebojšu i Kiću, sa kolegama sam dogovorio da napravimo proslavu u Staroj Kapetaniji u Zemunu. Međutim, Nebojša je imao potpuno razumljiv strah da putuje Kosovom i nije hteo nigde da mrdne iz Prištine. Pozvao sam tadašnjeg predsednika Privremenog izvršnog veća Kosova Zorana Bakija Anđelkovića i zamolio za avion da ga prevezu. Nebojša je u neverici pomislio da u avionu ima mesta samo za njega, pa je supruzi rekao da ide kolima. Bio je iznenađen kada je ušao u avion i shvatio da je taj prevoz samo za njega, seća se naš sagovornik. A njegova supruga Olivera je onda došla kolima u Beograd na tu skromnu proslavu za manji krug prijatelja „tanjugovaca“.

Blokada vesti zbog idile

– Bez obzira na sukob sa Jevđevićem, koji je smatrao da sam protiv Slobodana Miloševića, i bio je u pravu, obezbedio mi je sve što je bilo potrebno za rad na terenu. Korektan odnos sa redakcijom je trajao dok nisu postavili ideološki ostrašćenog čoveka, pa su u jesen 1998. godine počeli da šalju za šefove dopisništva u Prištini osobe koji su bili klasični špijuni. Tako i čoveka koji je naredio da se puštaju samo saopštenja JUL-a. Ali, kada je postalo kritično, nikoga nije bilo. Posle povlačenja jugoslovenske vojske sa Kosova, slao sam redakciji izveštaje da ubijaju ljude na ulici, ali državni mediji to nisu emitovali. Za njih je bilo sve idilično pod međunarodnom upravom. Bio sam svedok ubistva, otmice, ali te vesti nisu objavljene, ističe Davor Lukač.

Jedan čovek-jedno pitanje

– Adem Demaći je bio takozvani politički predstavnik OVK. Na konferencijama za štampu imao je dva principa: Prvi je „jedan čovek – jedno pitanje“ i drugi da odgovara na jeziku na kome mu je pitanje postavljeno. S tim da su jezici ograničeni na albanski, srpski i engleski. Pored maltene dnevnih kontakata sa ljudima iz Demaćijevog okruženja, po pitanju nestanka novinara, koristio sam jednom nedeljno priliku da ga na konferenciji za štampu, nekad i bezobrazno i drsko, ako ne dobijem traženi odgovor, upitan šta je sa Radoševićem i Dobričićem. „Gospodine, vi ste bezobrazni“, odgovorio mi je jednom prilikom Demaći. Uzvratio sam sa: „Možda jesam, ali neću odustati dok mi ne odgovorite šta je sa njima“, priča Lukač.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend