15. jan 2022.

Igor Karanov u moru mrtvih

Kod smrti je strašno i to što ne znaš ko je sledeći. Igor Karanov bio je sledeći, preksinoć, što sam saznao iz poruke na Viberu, koja me je dočekala kad sam se probudio.

Igor Karanov (Snimak ekrana: Jutjub Insajder Video)

„Kako?“, pitao sam i dobio odgovor, koji me samo delimično začudio, jer svi koji su poznavali Igora znali su i da se nije štedeo. Nalik čovečijem pastuvu, u svakom mogućem smislu gruvao je i razvaljivao, od početka do kraja. Nije imao nikoga do samoga sebe da ga gura kroz karijeru, ali toga nije bilo malo: talenat, marljivost, stas, strast, velike oči i luda glava iza njih – sve to je Igor imao i uložio u svoj kratki život.

Upoznali smo se 2005, kada sam postao izvršni urednik u Plejboju. Stasiti dugokosi duhoviti novosadski lepotan pisao je tada za Gloriju i Plejboj. Njegova dečačka želja da mu kažeš šta eventualno ne valja, činila je naredne tekstove još boljim. Kad je Plejboj u jesen 2005. kupila Atika, Igor Karanov ostao je u Gloriji.

Istog leta, 2005, bila je svadba Jasmine i Saleta Ejndžela, na privatnom imanju kraj Avale. Napio sam kao stoka, a Igor se unakazio do neprepoznatljivosti. Svaka čast, majstore. U neko doba zagrljeni smo se odvukli do mojih kola i krenuli ka Beogradu. Čak nas je zaustavila i policija, a ja sam, zahvaljujući toni sarmica od zelja, naduvao nulu. Igor nije jeo ništa.

Karanov je preuzeo kormilo Plejboja pošto smo Perica Gunjić, Sale Ejndžel i ja, posle više od sedamdeset brojeva, odatle otišli. Mesečni budžet bio je tolicni da su ceo broj mogla pisati jedva tri čoveka, ali Igor je mogao da zapne i za šestoricu. Bilo mi je drago, ali i žao.

Sreli smo se jesenas u redakciji Nove i izgrlili se. Svi koji ste ga znali znate i tu neodoljivu potrebu da ga izgrlite kad se sretnete. Uskoro je prešao na TV Insajder. Konačno je ekran uhvatio lepotu, šarm i talenat novosadskog večitog dečaka, tačnije, njegove poslednje dane.

Ostavio sam znak tuge na Igorovom Fejsbuk profilu, a onda plivao rekom ožalošćenih žena, muškaraca, novinara, aikidoka i boema, koji su se osetili kao da im je umro nekom omiljeni brat od tetke, nekom doživotna simpatija. Zvao me Sale Ejndžel umesto ja njega. Teško je čoveku koji godinama živi u Nemačkoj objašnjavati da je tragedija utoliko veća jer se Igor zapravo samo bućnuo u srpsko more mrtvih poznatih, bitnih i bliskih, kojim plovimo od 2020. „Osećam ja to, zato uopšte ni ne dolazim u Srbiju“, kaže Ejndžel.

Poslednji put video sam ga na novogodišnjoj proslavi portala nova.rs. Udaljen dvadesetak metara, sedi na ivici fotelje. Derem se: „Karanov, Karanov!“, a on me gleda belo. Nije to on, kažu mi, pijan si. Bedak, uvek je lepo videti Igora. Prilazim čoveku, koji izbliza uopšte ne liči na njega i izvinjavam se. Zagrliću Karanova nekom drugom prilikom, zaključio sam tad i nastavio da pijem.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend