Ispovest doskorašnjeg policijskog inspektora Uglješe Bokića: Osećao sam se kao da radim za mafiju

„Sebe sam uvek mogao da zamislim kao bivšeg policajca, ali teško kao novinara. Ne zato što mi to nije bila želja, već zato što sam smatrao da sam propustio sve šanse da to postanem, a vremenom je ta ideja o sebi kao novinaru potpuno utihnula, i o tome više nisam razmišljao kao o realnoj opciji. Policajac sam, može se reći postao slučajno, jer to nije bio posao o kome sam kao dete maštao. Ta odluka je više došla kao splet životnih okolnosti, nego kao istinska želja. Međutim, po prirodi sam takav da šta god radio, to uvek radim najbolje što umem, ne zbog drugih, ne zbog karijere, već isključivo zbog sebe“, započinje Bokić svoju ispovest za NIN.

On navodi da je i policijski posao radio najbolje što zna. „Dok je većina mojih `klasića` u Sremskoj Kamenici na obuci jedva čekala da obuče uniformu i počne da radi, ja sam već tada video da je nešto trulo u državi Danskoj, što reče onomad Šekspirov stražar iz Hamleta.“

Opisuje kako je to izgledalo: „Ćuti, sedi, kud ćeš… državne jasle, siguran posao, redovna plata… to su reči koje sam slušao poslednjih godina od većine ljudi iz moje okoline. I ja sam ćutao, sedeo, trpeo i gledao kako mediokriteti, oportunisti i uvlakači napreduju i avanzuju, dok neke moje kolege, koje svoj posao obavljaju časno, tavore u zapećcima samo zato što imaju organ koji krasi kičmenjake.“

Napominje da je imao tu „čast“ da i on i sadašnji režim započnu karijere otprilike u isto vreme. „Iako je vlast ista i sada i onda kada sam postao policajac, razlika u MUP-u je nemerljiva, naravno u negativnom smislu. Mogao sam tačno da vidim kako se urušava jedna važna i vitalna institucija kao što je MUP. Ispočetka je to još i bilo podnošljivo, bar su neke granice postojale. Da ne budem pogrešno shvaćen, po rečima starijih bivših kolega, u MUP-u nikada nije bilo sjajno. Međutim, sada više ne postoje nikakve granice. Policija, politika, visoki kriminal i korupcija, sve je to sada jedno. U Novom Sadu su dva načelnika, jedan za drugim, hapšena i za to apsolutno niko ne snosi nikakvu odgovornost, kao da su se sami stvorili na tim funkcijama, a ne da ih je neko postavio. Da ne pričam kako se i za jednog i za drugog sve znalo unutar MUP-a među policajcima“, kaže Bokić.

Navodi da nikada nije jurio karijeru u policiji. „Ne zbog lažne skromnosti, već me je bilo sramota da se laktam i `rvem` u blatu sa određenim kolegama. To mi je omogućilo da ne moram da ćutim i da mogu da se bunim, a to mi je bilo uvek bitnijne od bilo koje materijalne koristi ili moći koju donosi određeni položaj“, ističe Bokić. Kaže da je za skoro 10 godina rada u policiji obavljao bukvalno sve poslove. „Od pozornika, školskog policajca, interventne patrole, išao sam na obezbeđenje utakmica – popularne kornjače, da bih na kraju bio postavljen za kriminalističkog inspektora u okviru svoje stanice Novo naselje. Nikada za 10 godina nisam otišao kod nekoga od šefova i rekao: `Ja hoću da radim to i to`, jer sam znao da se tu moja individualna sloboda, koja je i ovako zbog prirode posla vrlo ograničena, završava. Znao sam da bi kad-tad neko rekao `A kada sam ti dao da radiš ono što si tražio, tada sam ti valjao` ili nešto slično tome“, opisuje Bokić svoj rad u policiji.

„Počeo sam da se osećam kao da radim za mafiju, a ne za policiju“

Kaže da se njegova želja da napusti policiju pojačala pre otprilike tri, četiri godine. „Bukvalno sam počeo da se osećam kao da radim za mafiju, a ne za policiju, iako ja lično nisam učestvovao direktno u takvim radnjama, niti je to od mene traženo“, napominje Bokić.

Kaže da je njega prvi put bila sramota što je policajac za vreme julskih protesta 2020. „Tada sam još uvek radio u uniformi i bio u sastavu Interventne jedinice policije (IJP), koja interveniše na ovakvim skupovima. Evo sada javno priznajem da sam tada otvorio lažno bolovanje kako bih izbegao da idem za Beograd i rekao sam sebi da nikada neću krenuti silom na obične građane. Mislim da ukoliko ti na ulicu izađe nekoliko hiljada besnih građana, to znači da si ti nešto debelo pogrešio kao vlast, jer ti ljudi nisu huligani, niti kriminalci, već je običan čovek doveden u situaciju da mora da pribegava nasilju da bi ostvario svoja prava. Prebijanje palicama ona tri momka na klupi, koji su samo sedeli, nešto je najodvratnije i najbeščasnije što sam imao priliku da vidim, a video sam svašta“, kaže Bokić.

On opisuje šta je bio, kako kaže, „konkretan okidač“ da napusti policiju i kako nije prihvatio ugrožavanje prirode Šodroša. „Moja strast je ribolov, voda, reka, priroda. Ne mogu da zamislim da jednog dana prestanem da pecam, a za vodu na kojoj pecam se emotivno vežem. Takva voda za mene je bio Šodroš, na kome imam čamac. To je rukavac usred grada, a opet nije u gradu i nije urbanizovan. Kada sam tamo na svom čamcu, ja samo u daljini vidim grad, a oko mene gledam rode, čaplje, slušam cvrkut ptica i imam svoj mir. Eto, to vam je ujedno i opis Šodroša. Kada sam čuo da je gradska vlast bacila oko na ovo područje, zajedno sa svojim glavnim dvorskim neimarom Galensom, nisam mogao da sedim skrštenih ruku. Priključio sam se aktivistima koji su tamo napravili Šodroš survajver kamp, a među kojima je već bilo mojih prijatelja, ali i ljudi koji su mi tamo postali prijatelji. Nisam tamo išao kako bih ostao da pecam na Šodrošu, već zbog sumanute ideje da se pomera nasip i da se taj predeo stavi pod beton“, navodi Bokić.

Ističe da je u taj kamp često išao i učestvovao u promociji građanskog aktivizma, a da to nije krio ni na društvenim mrežama. Napominje da time nije kršio nijedan zakon ove zemlje. „Kada je u oktobru 2022. policija došla u kamp u nameri da otera kampere i omogući seču šume, ja sam se povukao, jer sam znao da po zakonu ne mogu više tu da dolazim i boravim. Slomilo me je kada su na dan sukoba sa policijom počela masovna hapšenja demonstranata. Tada smo jedan kolega i ja radili prvu smenu, sedeli smo u kancelariji i pratili iz medija šta se dešava na Šodrošu. Video sam da je policija toliko brojna i odlučna da skloni kampere, da sam znao da takvoj sili ne mogu da se odupru. Pošto je dosta ljudi uhapšeno, u stanici koja je nadležna za taj rejon je ponestalo mesta. U jednom trenutku ulazi naš šef i govori kako kod nas dovode tri lica sa Šodroša, jer u stanici Stari grad nema mesta za prihvat.

Naravno, jedan od njih je moj lični prijatelj, i ja sam imao zadatak da ga saslušam, a do pre nekoliko dana smo sedeli zajedno. Takav grozan osećaj ne pamtim da sam doživeo. Iako objektivno nisam bio odgovoran za ovu situaciju, osećao sam se kao prljavi izdajnik. Kada je šef izašao iz kancelarije, rekao sam kolegi da to ne mogu da radim i da ću da odem kući usred smene. I otišao bih, jer nisam mogao racionalno da razmišljam, ali se sećam da mi je kolega tada rekao da se smirim i da je bolje da ja saslušam mog prijatelja nego neko drugi. Ostao sam sam u kancelariji i priznajem – plakao sam. Tog dana je moj rođeni brat bio na tim protestima i vrlo lako je moglo da se desi da on završi u mojoj stanici. Tada sam shvatio da su moji dani u MUP-u praktično odbrojani“, opisuje Bokić prelomni trenutak zbog koga je napustio MUP.
Kaže da je ubrzo, kada se situacija na Šodrošu smirila, došao jedno jutro na posao, a da ga je komandir pozvao na razgovor. „Poznajemo se dugo, videlo se da mu je neprijatno i znao sam šta sledi. Bio je otvoren, rekao mi je da ga je telefonom pozvao načelnik Odeljenja policije PU Novi Sad i da mu je rekao da me od narednog dana vrati u uniformu u patrolu. Kada ga je moj komandir pitao zašto i obrazložio mu da je zadovoljan mojim radom na mestu inspektora, odgovorio mu je da je to naređenje stiglo od onog čuvenog u MUP-u – `odozgo` i da se tu ne može ništa“, navodi Bokić.

Napominje da je u tom trenutku na mestu inspektora radio bez rešenja za to radno mesto, jer se čekalo da prođe, kako navodi, „ko zna koja po redu sistematizacija“, jer nijedna pre nije bila uspešna. „Sve do dešavanja na Šodrošu, dobijanje rešenja se nije dovodilo u pitanje, već je to bila stvar formalnosti. Izašao sam iz kancelarije, i nakon dva sata sam se vratio kod komandira, tražio da mi od sutra da godišnji i rekao mu da sam sa službom završio. To je bio moj faktički kraj u MUP-u, iako sam formalno ostao još nekoliko meseci, koristeći godišnji odmor i bolovanja jer mi je zdravlje bilo narušeno. Od tog dana se više nisam pojavio na poslu, a otkaz sam dao 9. oktobra prošle godine“, kaže Bokić.

On priča kako je otišao i kod načelnika Petrovića da razgovara i dodaje da to nije radio da bi ga nešto molio ili da bi se pravdao, već da bi mu dao do znanja da zna zbog čega je „skinut“ sa radnog mesta. „U najmanju ruku razgovor je bio smešan i zaista mi je bilo teško da ostanem ozbiljan. Razgovor je izgledao tako što on mene laže, a i on sam zna da ja znam da me laže“, opisuje Bokić.

„Strah osećam, ali me ne sputava“

Ističe da tada nije imao rezervni plan šta će dalje da radi i kako će izgledati njegov život, i dodaje: „Samo sam znao da je sa policijskim poslom završeno i da nikada više neću obući uniformu.“

Opisuje kako se obreo u novinarstvu za koje je bio zainteresovan od malih nogu. „Mislim da sam jedan dan prestao da gledam crtaće, a drugi dan sam počeo da pratim Utisak nedelje koji se tada davao na pokojnom B92. Imao sam 12 godina kada je bio peti oktobar i bilo mi je savršeno jasno o čemu se radi. Politiku od tada pa do danas nisam prestao da pratim, ali nikada nisam imao želju da se njome i bavim. Dara za pisanje sam uvek imao. I iz svega ovoga u meni se javila misao da bih možda ipak mogao da se oprobam u novinarstvu“, kaže Bokić.
Naglašava da je zahvaljujući Fondaciji „Slavko Ćuruvija“ i njihovoj Školi digitalnog novinarstva postao novinar. „Na njihov konkurs sam se javio ne ispunjavajući 80 odsto uslova. Ali im je, valjda, bilo zanimljivo ono što sam napisao i prepoznali su moju veliku želju. Uzeli su prijavu kao validnu, prošao sve eliminacione faze i završio među deset mladih novinara i studenata novinarstva. Iako sam `pao s Marsa`, i bio stariji od ostalih i po deset godina, svi su me prihvatili kao jednog od njih, a za mentore Tamaru Skrozu, Pericu Gunjića, Pavla Zlatića, Antonelu Rihu i nedavno preminulog Denisa Kolundžiju, tu činjenicu dugo neću moći da prihvatim, nemam reči kojim bi im se zahvalio. Koliko ništa nisam znao o novinarstvu govori činjenica da nisam znao šta je `lid`. Prvi put sam čuo tu reč kod njih u školi“, kaže Bokić.

Navodi da je tada prvi put u životu, sa 35 godina, rekao sam sebi „to je to, ovo je nešto što istinski želim da radim“. Dodaje da ga ova misao i danas, nakon godinu dana, jednako drži. „Od tada, pa do danas nisam prestao da pišem iako još uvek nisam stalni član nijedne redakcije. Trenutno sam dopisnik portala Nova i Cenzolovke, ali sam u ovih godinu dana objavio svoje tekstove i u drugim medijima. Postao sam redovan član NUNS-a i sada slobodno mogu da kažem da sam novinar. Najveća blagodet koju mi je ovaj posao pružio je ta što mi je omogućeno da upoznam toliko divnih i pametnih ljudi koji su bukvalno oplemenili moj socijalni život, ali i od mene napravili prosvećeniju osobu.

Istraživačko novinarstvo je nešto čemu stremim i to smatram logičnim, jer sam se i na bivšem poslu bavio istraživanjem. Trudim se da što više učim o istraživačkom novinarstvu, ne propuštam nijedan trening ili radionicu. Polako sebe profilišem i uža oblast interesovanja mi je sistem bezbednosti i anomalije koje ga prate, a kojih nažalost ima na dnevnom nivou. Politiku svakako pratim, jer je ona postala praktično sastavni deo kriminala i nema kvalitetnog istraživačkog rada bez poznavanja političkih prilika“, kaže Bokić za svoju drugu karijeru.
Kaže da shvata da je sada novinar i da je obavezan da pazi šta govori i kako se ponaša, ali ne pristaje da bude fin prema nekome ko ga vređa ili napada. „Ne može neko da me psuje, vređa, preti, targetira, a da ne očekuje adekvatan odgovor. Nisam takav čovek. Ne želim da budem žrtva, niti ću sebe ikada tako predstaviti, ja sam borac i takav ću biti dok me ima. Strah osećam, ali me ne sputava“, navodi Bokić.

Osvrćući se na institucije kaže da njih nema, da su mrtve, i da postoje samo formalno i na papiru i da toga treba da bude svestan svaki građanin koji od tih pokojnih institucija očekuje pomoć ili reakciju.

„Plašim se da dolazi vreme kada ćemo morati da preuzmemo brigu sami o sebi. Zato sam oštar i zato su moje reakcije burne na određena dešavanja, jer sam svestan toga. Ne kažem, možda grešim, voleo bih da grešim, ali bih voleo i da me neko argumentima demantuje“, navodi Bokić.

„Promene u MUP-u neće ići sinhronizovano sa političkim promenama“

Dodaje i da je institucija u kojoj je radio za njega takođe pokojna, i da mu je zbog toga pre svega žao.

„Žao mi je časnih i poštenih ljudi koji su u MUP-u zarobljeni bez mogućnosti da išta promene. Žao mi je i nas građana, jer je to jedina institucija koja ima moć da nas fizički zaštiti. Nažalost, ne vidim da će tu moći nešto skoro da se menja. Čak i da se sutra promeni vlast, promene u MUP-u neće ići sinhronizovano sa političkim promenama. To je jedan ogroman sistem, koji poseduje silu, i ne može neko sutra doći na vlast i ukinuti policiju na mesec dana, pa da se to polako rešava. To će sve morati da se čisti u hodu. Ogromna većina starešinskog kadra je duboko u kriminalu ili političkim strukturama, a vi ne možete za jedan dan da menjate kompletno rukovodstvo MUP-a, jer su vam za to potrebni obučeni ljudi koji znaju da rukovode ovakvim sistemima. Ne može se policijski rukovodilac stvoriti za jedan dan, pet ili mesec dana – to je proces“, navodi Bokić.

Napominje da će ovakav MUP kakav je sada, uraditi sve da te eventualne reforme u budućnosti još više oteža. „Direktor policije ne postoji, sprema se nakaradan novi zakon o policiji, prave se nekakve pretorijanske garde ad hoc napravljene kao falange koje odgovaraju isključivo ministru, kao što je Antiteroristička grupa (ATG) u sklopu Jedinice za obezbeđenje posebnih ličnosti i objekata kojom komanduje Marko Kričak koji je doveden iz BIA kao čovek ministra Bratislava Gašića“, kaže Bokić.

Ističe da sa druge strane profesionalci kao što su inspektori Četvrtog odeljenja koji su otkrili Jovanjicu, zatim Dragan Kecman i Predrag Simonović, koji su radili na slučaju ubistva Ćuruvije, bivaju proganjani, penzionisani i satanizovani, a da su im i životi u ozbiljnoj opasnosti.

„Tu je i Katarina Petrović, koja nije mogla više da sluša laži o Vučićevom kumu koji je drogiran napravio udes. Tu je i Milan Dumanović, koji je reagovao za slučaj Potočare… Ovo su samo imena časnih policajaca koja su postala poznata široj javnosti, a unutar MUP-a ima još na stotine nama nepoznatih policajaca koji prolaze isto ili slično, kao moje hrabre bivše kolege koje sam nabrojao“, ističe Bokić.

On kaže da je zacrtao sebi da u novom poslu neće odustati od slobode u pisanju i radu. „Nikada više sebi neću dozvoliti da ne kažem šta mislim ili da ne napišem istinu. Ukoliko tako ne budem mogao da radim, onda neću uopšte ni raditi i neće mi trebati deset godina za tu odluku“, zaključuje Uglješa Bokić.