Preki sud za Verana Matića

Od početka devedesetih do danas isti je rukopis. Demonizovanje, targetiranje, pritisci, nasilje i upotreba medija za podsticanje mržnje. Najnoviji takav pamflet je emisija „Zlo doba 2“ u produkciji Centra za društvenu stabilnost. Ono što je publika televizija sa nacionalnom frekvencijom i lokalnih stanica i portala gledala jeste obrazloženje presude prekog suda režima protiv Verana Matića za sve ono što je radio proteklih decenija.

Sličnu presudu pisao je svojevremeno u Politici Miroslav Marković uoči ubistva Slavka Ćuruvije, a građanima Srbije ostao je u sećanju napad na Olivera Ivanovića emitovan na TV Pinku. Taj nepotpisani uradak nestao je sa interneta kada je Ivanović ubijen. Priču protiv Verana građani mogu da vide svakog dana u režimskim glasilima, a najavljuje se i nastavak serijala.

Optužnica

Za one koji nisu gledali: u 36 minuta vrlo bogate produkcije pune arhivskih snimaka iz devedesetih pa do danas, spikeri čitaju tekst. Veran se optužuje da je svoju karijeru pravio kao „ključna figura zapadnog faktora“ i tako „podrivao ugled organa i institucija Republike Srbije i njihove pozicije u pogledu važnih nacionalnih pitanja“.

Opisuju se kontakti sa Džordžom Sorošem, Ričardom Holbrukom, američkim senatorima, britanskim diplomatama i USAID. U maniru najcrnjeg govora mržnje koji smo slušali tokom ratova devedesetih govori se o „krvavim tragovima Matićevog rada” koji se, kako kaže nepoznati autor teksta, vide „od porušenih kuća Kninske Krajine, preko opustelih sela srpske Bosne, raspetog Kosova, pa sve do spomenika Milice Rakić u Beogradu”.

Navodi se kako je Matić „trgovao našim svetinjama” jer se, kažu, zalagao da se kulturna baština Srba i SPC na Kosovu uvrsti u dijalog Beograda i Prištine i dobije zaštitu UNESCO.

Optužuju ga da je bio „glavni distributer“ stranog novca i opreme od kojih je devedesetih formirana mreža lokalnih radio i TV stanica ANEM sa ciljem ograničavanja suvereniteta Srbije“. Bez ikakvih dokaza govore o krađi novca i prevarama.

Sve to navode kao „genezu nastanka okupacionih medijskih platformi N1 i Nova S“, a Verana optužuju i da je „zaštitni kišobran“ KRIK-a i Stevana Dojčinovića, koji, kako kažu, predvodi napade na predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Nepoznati autor koji se krije iza Centra za društvenu stabilnost optužuje Verana i za „mržnju prema svemu srpskom“ zbog čega se „stavio u službu… propalog pokušaja sprovođenja obojene revolucije“ zajedno sa, u režimskim medijima stalno demonizovanim, Dinkom Gruhonjićem i Anom Lalić.

Produkcija zla

Do trenutka pisanja ovog teksta preko 20 lokalnih medija širom Srbije su preneli emisiju i manje više isti tekst optužbi protiv Verana Matića. Inserti iz emisije nastavili su da se emituju na TV Informer uz prigodne komentare.

Centar za društvenu stabilnost, koji potpisuje emisiju, na svom sajtu navodi da postoji od 2004, dok je u Agenciji za privredne registre godina osnivanja 2012. Široj javnosti ova organizacija je postala poznata tokom leta 2025, kada su učestvovali u organizaciji niza skupova podrške predsedniku Vučiću, tzv. kontrablokada.

Direktor Centra je Ognjen Karanović, a jedan od saradnika je ministar za evropske integracije Nemanja Starović. Portparol im je bio Predrag Rajić, koji je u međuvremenu sa mesta savetnika premijera Miloša Vučevića avanzovao do funkcije prvog državnog sekretara u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Neki od portala koji su objavili napade na Verana deo su mreže od deset novih internet medija, u vlasništvu su firme Zaple Media Group iz Novog Sada čiji je glavni urednik Gradimir Banković saradnik Centra za društvenu stabilnost.

Vučić ih je javno hvalio kao „prave srpske rodoljube”, a predsednica Narodne Skupštine Ana Brnabić okarakterisala je Centar kao „fantastičnu nevladinu organizaciju”.

Meta

Veran Matić je na meti radikala i socijalista i njihovih saradnika od kako je nastao Radio B92. Devedesetih je ova stanica bila izričito protiv rata, izveštavala o tragedijama ljudi širom Jugoslavije, osuđivala zločine i glasno izgovarala imena zločinaca. Sve vreme otvoreno i jasno protiv režima Slobodana Miloševića, koji je Srbiju osiromašio, izolovao od sveta, otvorio ratne frontove i proganjao neistomišljenike.

Nepotrebno je podsećanje koliko puta su novinari B92 bili targetirani kao „strani plaćenici”, „domaći izdajnici”, kao „snage haosa i bezumlja”. Nije samo zatvarana stanica, i Veran je bio u pritvoru prvog dana NATO bombardovanja. Sve vreme je kao urednik štitio svoje novinare, i ne samo njih, već je bio okosnica podrške za sve nezavisne medije.

U izjavi za Insajder on sumnja da su napadi na njega krenuli jer je trebalo naći krivca za to što vlast nije uspela da sastavi Savet REM-a, kao i zbog toga što u brojnim kontaktima sa međunarodnim organizacijama stalno govori o napadima na novinare i pritiscima na nezavisne medije.

Već godinama i kao član Stalne grupe za bezbednost novinara prati sva suđenja, odlazi svuda po Srbiji gde mediji trpe nasilje lokalnih velmoža, piše izveštaje o pritiscima i nasilju i otvoreno zahteva od vlasti zaštitu novinara koji su ugroženi.

Učinak

Postoji još jedna stvar. Posle promena 2000. godine, zaboravilo se na teror Miloševićeve vladavine. Po nekoliko novinara skupljalo se na godišnjicama ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića. Još u vreme dok je predsednik Srbije bio Boris Tadić, Veran je i pred njim zagovarao ideju da se novinari udruže i vrše pritisak na policiju i tužilaštvo, pa i da pomognu koliko mogu da se istrage dovrše i ubicama sudi. Nije naišao ni na razumevanje ni na odobravanje.

Kada je Srpska naredna stranka došla na vlast, učinilo im se zgodno da se što više dodvore EU i međunarodnoj zajednici i 2013. godine dobili su podršku za osnivanje Komisije za istraživanje ubistva novinara. Prevario se Vučić u nameri da može da se okiti još jednim preletačem, nije računao na to da će Veran ozbiljno i istrajno da se prihvati tog posla.

Rezultat rada Komisije može da se meri ishodom suđenja za ubistvo Ćuruvije, ali i činjenicom da je javnost u Srbiji tokom proteklih deset godina, dok je pratila to suđenje, stalno podsećana na duboki mrak devedesetih kada su na vlasti bili isti ljudi kao i danas.

Veran Matić je laka meta. Decenijama ga sa raznih strana osuđuju i osporavaju. Radi stvari koje niko neće, spreman je da podmetne leđa za druge, u stanju je da istrpi prezir, nema strah od opasnih tema, nije neko ko će da podilazi da bi bio voljen.

Kampanja koja traje protiv njega može biti efikasna priprema javnosti za napad na sve ostale novinare koji nisu po volji vlasti. Suđenje Veranu Matiću u režimskim medijima toliko podseća na devedesete da se mnogi od nas novinara plaše tragičnih repriza. „Kako ubiti Verana Matića” je naslov teksta Vetona Surioia, koji najtačnije opisuje osećanje mnogih kolega.

Ana Martinoli, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti koja je dugo radila na B92, u tekstu povodom aktuelnih napada na Verana napisala je nešto iza čega mogu da stanu brojni novinari u Srbiji: „Pišem ovaj tekst i zato što želim da onaj koga prvog pozovemo kada smo ugroženi i napadnuti zna da nije sam. Da i on, kada je ugrožen i napadnut, ima koga da pozove da stane ispred i pored njega.”

#StojimUzVerana