Sonja Atanasijević: RTS, 14 godina laži i jedno zakasnelo izvinjenje

Rodila nam se sloboda. Od tog časa kao da živimo u ubrzanom filmu. Hapšenja, ostavke, izvinjenja, uništavanja dokumentacije, bekstvo kapitala. Dok novac beži, njegovi vlasnici iz najdubljeg mraka vuku poteze kojima nastoje da nam pokvare slobodu i za sebe umanje štetu. Da spasu oteto.

Usred bujice vesti i događaja, uhvatim sebe kako bih se rado još zadržala u pesmama koje su obeležile studentski pokret poslednjih nedelja kampanje. Još bih da pevam „tri poljupca“, „ajde, grade, svi uz naše mlade“, „lijte kiše, hladne vode, Vučić ode, Vučić ode“. Da smo nekako mogli usporiti vreme u toj izbornoj noći koja je ličila na novogodišnju, od jedne dobiti bar tri noći slavlja i slatke opijenosti. Neverovatnog olakšanja posle 14 godina života u okovima jedne nakaradne vlasti.

Međutim, vreme ima svoj ritam, jednakom brzinom odnosi i ružne i lepe događaje, a studenti ga nepogrešivo slede. Oni su iz svog mamurluka izašli vrlo brzo, brže od svih nas, i krenuli da objavljuju nova saopštenja. Kao da rekoše, narode, izradovali smo se, proslavili pobedu, sad nastavljamo borbu. Nema opuštanja.

To su ta deca o kojima pišu svi vodeći svetski mediji, koji su inspiracija za demokratske pokrete širom planete, to su deca koju predlažu za Nobelovu nagradu za mir, a koja su prešla bolan put od trnja do zvezda. I bukvalno do zvezda. Eno ih u jednoj novootkrivenoj galaksiji koja će poneti naziv SL3 i koja će sijati još tri milijarde godina.

Prisećam se u ovom času Bebeka koji peva: „Evo, prodajem dušu vragu svome/ I ostat ću samo crna tačka/ (…) Po meni se ništa neće zvati.“ Da, Aleksandre Vučiću, po tebi se ništa neće zvati.

Sad jedva čekam da otputujem u neki evropski grad i da ovog puta sa sobom spakujem i ponos na svoju oslobođenu zemlju. Znam da ću s nestrpljenjem čekati da me neko pita Where are you from. Ako dani odmiču, a to pitanje izostaje, insceniraću potrebnu situaciju, šta mi je teško. Zaustaviću nekoga na ulici i pitati ga kako da stignem do neke znamenitosti, i dodaću – nisam odavde. Ja sam, znate, iz Srbije. I još nešto ću uraditi. Potražiču nekoga iz naše dijaspore da ga zagrlim i da zajedno malo otplačemo i poradujemo se. A onda možda odemo i na kafu.

Alber Kami na jednom mestu piše: „Istoriju, konačno, pokreću oni koji su u stanju da se u pravom trenutku pobune protiv nje.“ Pravi trenutak u Srbiji bio je koban. Smestio se u jednu veliku tragediju koja je odnela 16 života. Platili smo užasno visoku cenu za slobodu koja nam je stigla 25. oktobra 2026. godine. Zato naša sloboda, uprkos svoj opijenosti i radovanju, nije laka, lepršava i nimalo romantična.

Nije to sloboda koja će umeti da peva. A i ne treba. Neka tihuje, samo neka diše. To je sloboda koja nosi težak teret, pa je tim pre odgovornost da je sačuvamo – mnogo veća. Naravno, nije odgovornost samo na studentima, niti na nosiocima studentske liste, nego na svakom od nas pojedinačno. Snažna opomena. Šta se desi kada zbog kukavičluka ili zarad lične koristi, male ili velike svejedno, žmuriš pred nepravdom i zlom, pred opštim bezakonjem.

Međutim, postoji kategorija ljudi koji su glasali za bivšu vlast, a koju ne mogu da podvedem ni pod kukavičluk, ni pod lični interes. To su oni koji su bezrezervno verovali javnom servisu. Koji nisu imali pristup slobodnim medijima, a imaju dovoljno godina da ne prate društvene mreže. Ili ih prate delimično, ali ih ne uzimaju za ozbiljno. Verovatno nikada nisu ni pomislili da žive u medijskom mraku.

Među njima sigurno ima i onih koji su smatrali da Informer preteruje, da na njegovom programu ima previše vulgarnosti i mržnje, te su se iz tog razloga još čvršće držali onoga što RTS ima da im saopšti. A tamo, vest po vest, pilula po pilula, sve u korist režima. Ali blago, da bi delovalo objektivno. Između jedne i druge pilule – praznina. Koja se, kao takva, ne vidi i ne čuje, i koje njihovi verni gledaoci nisu ni svesni. A dok te praznine traju, zajedno sa nesaopštenim vestima, nizale su se afere vlasti. Studente i građane na ulicama tukli su i hapsili, vezivali lancima za bolničke krevete.

Izbacivala iz vrtića deca političkih protivnika. Rušili se plafoni u tek renoviranim objektima. Red vesti, red ćutanja, i tako godinama. Perfidnost dovedena do paroksizma. Zato je odgovornost javnog servisa ogromna. Oblikovali su mišljenje stotinama hiljada ljudi kroz poluistine, laži i prećutane istine, kroz veličanja predsednika do nivoa božanstva, jednom rečju – zaludeli su narod. A kao ilustracija samog vrhunca takvih procesa, pada mi na pamet jedan video u kome starija žena kroz suze izjavljuje kako Vučića voli više od rođene dece. Može li to biti normalno?

Svih ovih dana pitam se šta se sada dešava upravo u glavama ljudi koji su javnom servisu slepo verovali, dok im se sa ekrana, iz dnevnika bez kojeg ne mogu zamisliti nijedan dan svog života, obraćaju neka nova lica i izvinjavaju im se. A oni to izvinjenje nisu očekivali, niti znaju zašto im se tačno izvinjavaju. Ali, kako dani odmiču, u one praznine dospevaju vesti kakve nikada nisu smele biti prećutane.

Zato, otrežnjenje mora da je bolno. Nije mala stvar kada ti neko kome 14 godina veruješ, iznenada kaže u lice, izvini, lagao sam te. Ipak, ostaje mi dilema: koliko među njima ima trajno izgubljenih duša – direktnih žrtava medijske manipulacije – obeleženih patološkom naklonošću ka bivšem vođi, a koliko njih je 26. oktobra progledalo.

Zato izvinjenje nikako nije dovoljno.

Autorka je književnica i slobodna novinarka