„Lekcije“ umesto odgovora

Neozbiljno je i kada odgovaraju kontrapitanjem koje se svodi na to – da li ja treba da rešim problem koji je u mojoj nadležnosti. Neozbiljno je kada se novinarima „dele lekcije“ umesto odgovora na pitanje iz njihove nadležnosti.

„Deljenje lekcija“ i bahati nastupi pokazuju da predstavnici vlasti svaku naznaku propitivanja i preispitivanja odluka koje donose u ime države i građana tretiraju kao neprijateljsku aktivnost. Bahatost ide dotle da predstavnici vlasti novinare praktično proglašavaju opozicionim aktivistima, „mrziteljima“ ili ih označavaju kao zastupnike interesa stranih sila.

Iako tvrde da su svesni uloge medija u društvu, nastupi predstavnika vlasti često govore upravo suprotno. Jedan od poslednih primera je „lekcija“ koju je premijerka održala novinarki Insajdera na konferenciji za novinare ocenjujući da je pitanje koje smo postavili neozbiljno, očigledno zaboravljajući da se novinari Insajdera svojim poslom bave profesionalno i odgovorno mnogo duže od mandata jedne vlade.

Iza svakog pitanja koje novinari Insajdera javno postave stoji istraživanje, višemesečni rad i promišljanje. Najčešće i brojni pokušaji da odgovore dobijemo na sve druge načine sa ciljem da odgovor bude što potpuniji.

Kao što predstavnici vlasti očekuju da se poštuje ono što oni rade, tako bi morali da poštuju i rad drugih. „Deljenje lekcija“ i to po pravilu sa govornice gde su „nedodirljivi“ u svojoj poziciji moći i gde bi svako insistiranje na odgovoru dovelo do toga da novinar ispadne nepristojan i nerazuman, a često nije ni moguće zbog prakse oduzimanja mikrofona – nije prihvatljivo u demokratskom društvu.

U demokratskom svetu, kojem Srbija teži i za koji se deklarativno zalažu predstavnici vlasti, ne može se desiti da javni funkcioneri sebi daju za pravo da, umesto da odgovore na pitanje, drsko i bahato novinarima „dele lekcije“, da ih diskvalifikuju kao opoziciju ili, još opasnije, da ih predstavljaju i tretiraju kao neprijatelje.

U Srbiji se to dešava sve češće.

Očigledno je cilj ovakvih nastupa predstavnika vlasti da postane glupo i sramota bilo šta pitati, da uguše „preteranu ljubopitljivost“.

Nije novinarski posao da hvali vlast – sami se već dovoljno hvale – već da postavlja pitanja u interesu javnosti, propituje predstavnike vlasti i preispituje informacije koje vlast plasira. I nisu novinari tu da bi predstavljali kamen u cipeli vlastima jer i vlast bi valjda trebalo da radi u interesu javnosti. Novinari su tu da bi sprečili netransparentnost i da bi pitali ono što građane zanima. Uostalom, pravo na rad je Ustavom zagarantovano. Drskim i bahatim odgovorima ili njihovim izostankom takvo pravo ne samo da je ugroženo, već se i izvrgava ruglu.