Bosiljčić: Kovačević promašila suštinu o mom otkazu

Povodom nastupa koleginice Olivere Kovačević na zajedničkoj sednici suda časti UNS i NUNS koji se dogodio 25. oktobra 2019. godine, a čiji je snimak objavljen na sajtu UNS a link na taj snimak u nedeljnom pregledu Cenzolovke, dužan sam da ispravim neke materijalne greške koje je koleginica Kovačević iznela u svom izlaganju, a takođe i da dopunim to što je ona rekla jer je ona – namerno ili slučajno – promašila suštinu.

Ja sam, dakle, maja 2005. primio otkaz ugovora o radu od tadašnjeg gen. direktora RTS Aleksandra Tijanića zbog intervjua u TV Novostima pod naslovom „Kultura tačno u ponoć“ u kome sam kritikovao uređivačku politiku generalnog direktora i poprostačenje programa očitovano ponajviše u činjenici emitovanja serijala „Jednostavan život“ čije su se glavne junakinje, dve veoma mlade devojke, u prajm tajm terminu, a sve u produkciji spoljnog producenta, konstantno veoma oskudno obučene vrzmale po selima Srbije suprotstavljajući svoj navodni gradski senzibilitet seljačkom načinu života. Osnovna dramska tenzija tih praznjikavih emisija sastojala se iz sudara golih stomaka mladih voditeljki i pogleda mladih zemljoradnika u čijim su kućama odsedale. To je bio izvor moje rečenice kako je na RTS takvo stanje da „devojčice kojima je glavni adut pupak istrčavaju u udarne termine a da je kultura oterana u duboke noćne sate“. Takođe sam u tom intervjuu javnosti egzaktno predočio sakaćenje programa iz kulture na polovinu dotadašnje minutaže: sa 720 minuta mesečno na 360.

Da počnemo sada redom sa netačnostima i previdima koleginice Kovačević, trenutno na poziciji glavne urednice Zabavnog programa RTS:

1. Ona me na početku, saopštavajući da neće izgovoriti moje ime, oslovljava sa „novinar“. Iako ja jesam jedino i isključivo novinar, ipak se tu radi o nepotpunoj definiciji: ja sam, u relevantnom trenutku kad se ovaj slučaj dešava, Odgovorni urednik Redakcije za kulturu. Videće se kasnije zašto je to važno.

2. Koleginica Kovačević na početku kaže kako je moje suđenje sa RTS trajalo osam godina. Radi se, međutim, o desetogodišnjem suđenju (maj 2005-jul 2015).

3. Potom koleginica Kovačević navodi kako su pre Vrhovnog kasacionog suda svi niži sudovi presudili u korist RTS. Istina je sledeća: opštinski sud je u prvom stepenu doneo presudu kompletno u moju korist i poništio rešenje o otkazu. Na to je usledila žalba RTS koja je ishodila rešenje Apelacionog suda kojim je predmet vraćen na  ponovno odlučivanje Osnovnom sudu (umesto Opštinskih, u tom trenutku su već, po izvedenoj reformi pravosuđa, postojali Osnovni sudovi). Na ponovljenom suđenju  dogodio se kuriozitet: veće koje je sudilo nije bilo ono koje je prvobitnu presudu donelo i u skladu sa odlukom Apelacionog suda, a po ustaljenoj sudskoj praksi, imalo da određene „greške“ ili „propuste“ ispravi: na ponovljenom suđenju dočekalo me je, mene i advokata sindikata Nezavisnost koji me je zastupao, novo veće. Pred tim većem je stvar krenula u potpuno obrnutom smeru od prethodnog suđenja, i taj sud je, posle neobično kratkog suđenja od samo jednog ročišta (sic!), presudio u korist RTS. Na moju žalbu Apelacionom sudu na tu presudu, Apelacioni sud je pomenutu presudu potvrdio. Posle te presude ja sam preko novog punomoćnika kog sam plaćao sam, jer je advokat sindikata postao malodušan spram mogućnosti da pobedimo, podneo Reviziju Vrhovnom kasacionom sudu koji je potom, posle razmatranja predmeta dugog nepunih godinu dana, presudu Apelacionog suda preinačio u potpuno suprotnom smeru, vrativši me na posao. Ceo ovaj proces trajao je 10 godina, za koje vreme sam ja radio kao dežurni urednik Novinske agencije Beta.

Lako je iz gore navedenog uočiti: a) neuobičajenu promenu sudskog veća, kao i b) radikalan zaokret u načinu presuđivanja, koji se očitovao u konfuzno sročenim obrazloženjima tih presuda koja su na prvi pogled, i onome ko o slučaju ne zna ništa, odavala utisak velike nužde u kojoj su se našla pomenuta sudska veća. Nakon presude Apelacionog suda, generalni direktor RTS  A. Tijanić je naprasno preminuo, tako da će zauvek ostati tajna kako bi izgledala i ta presuda Vrhovnog kasacionog suda, i kakvim bi pritiscima taj sud bio izložen, da je pomenuti direktor ostao na životu.

4. Koleginica Kovačević spominje na jednom mestu kako sam ja, mojom pomenutom rečenicom o pupkovima, ciljao na nekakve „novinarke“. Ne radi se tu ni o kakvim novinarkama: te dve devojke niti su bile zaposlene na RTS, niti su ikad igde ostvarile novinarski učinak, niti su u pomenutim emisijama emanirale išta drugo do kikotanja i jeftinog, lascivnog koketiranja dok su imitirale seoski život, muzući krave i bežeći od kokošaka po dvorištu.

5. Koleginica Kovačević dalje navodi da me je posle objavljivanja pomenutog intervjua RTS „tužio“. Niko mene nije tužio, meni je uručen otkaz; ja sam taj koji je tužio.

6. Koleginica na kraju spominje i da je tekstom otkaza meni na teret stavljeno kršenje Kodeksa o ponašanju, internog akta RTS, i kaže kako ga ona „ima tu“ i da je to akt iz 2006. S obzirom da i sama kaže kako mi je otkaz uručen 2005. belodano je jasno da to nije mogao da bude taj Kodeks koji ona „ima tu“ nego akt istog imena koji mu je prethodio, donesen 2003. godine, i koji kao takav uvek ostaje akt nižeg ranga od zakona za koji smo videli, ne samo iz presude Vrhovnog kasacionog suda, da neopozivo stoji na mojoj strani.

Ovo bi dakle uglavnom bile one najvidljivije materijalne greške u inače neuobičajeno temeljno pripremljenom nastupu koleginice Kovačević na ovom Sudu časti.

Ali ono što je s njene strane propušteno da bude uočeno je i ono što je u ovom tužno-smešnom slučaju najvažnije: to je, naime, moje osporavanje bilo kome, pa bio on i generalni direktor Radio-televizije Srbije, da svoj ego stavi iznad javnog interesa. To je bila moja ključna odbrana i moj ključni argument, koji je onaj početni Opštinski, a na kraju Vrhovni kasacioni sud, uvažio. Mi, koji radimo u Javnom servisu, finansiranom od strane građana, kao svog jedinog poslodavca moramo da vidimo jedino narod Srbije. Tako da ja, kao Odgovorni urednik kulture (eto, napokon, zašto je to važno, naglasak je na reči „odgovornost“) moram prvenstveno da brinem o javnom interesu a ne o direktorovom egu koji, jelte, ne dozvoljava nijedan glas protiv svoje umišljene veličine. Dok god sam živ, i pogotovo dok radim urednički posao na RTS, uvek će biti tako, bez obzira na afinitete mrtvih, živih i svih budućih direktora.

Ono što, međutim, mene kao pripadnika poniženog i uvređenog novinarskog korpusa, posle pregledavanja video snimka pomenute sednice združenog novinarskog Suda časti intrigira, je i sledeće: zbog čega se toliko tajnovitosti uvuklo u ponašanje i istupanje članova profesije čija je društvena funkcija upravo otkrivanje? Zašto koleginica Kovačević prećutkuje ime tog „novinara“ koji je dobio otkaz, zašto i glas iz publike koji postavlja pitanje takođe govori o koleginici sa sličnim iskustvom ali ne želi da kaže njeno ime, zašto napokon koleginica koja je pre godinu dana takođe dobila otkaz u mojoj kući, Radio Beogradu, Mirjana Nikolić, na tom skupu ne želi da izgovori to pitanje zbog kojeg tvrdi da je otpuštena, niti čak da izgovori kome je to pitanje bilo postavljeno na toj neidentifikovanoj konferenciji za štampu? Pogotovo me čudi njen postupak da za tužbu koju je valjda htela da podigne protiv RTS, kad već izgleda nije član nijednog sindikata koji bi joj obezbedio besplatnog advokata kao što je Nezavisnost to obezbedila meni, ona pokušava u prvom trenutku da angažuje advokata NUNS a pošto taj advokat odbije da je zastupa, zbog navodne procene da „ne želi da ide protiv RTS“, ona, koliko ja shvatam, odustaje od tužbe? Zašto, kao prvo, advokat NUNS ne prihvata takvo zastupanje, kakav je to advokat, i kakvo je to novinarsko udruženje? Zašto Svetozar Raković, funkcioner NUNS, prisutan na toj sednici, ne daje neki komentar na takvo jedno neobjašnjivo odbijanje advokata udruženja u kojem je on generalni sekretar? Zašto mu neko od prisutnih, da ne kažem baš moderatorka zasedanja Ljiljana Smajlović, odana poštovateljka lika i dela A. Tijanića, svojim sofisticiranim glasom i uz nužno neartikulisano mahanje rukama, to pitanje ne postavi? I zašto, konačno, koleginica Nikolić, koja je u posedu tako vrednih dokaza o mobingu kojem je bila izložena i o jednom očigledno nezakonitom otkazu, nije potražila bilo kog drugog među hiljadama beogradskih advokata među kojima bi bilo sasvim sigurno puno onih koji bi takvu jednu tužbu oberučke prihvatili, i to čak pro bono? Ne samo zbog svog života i svog dostojanstva, koleginica Nikolić na takvo nešto – podizanje tužbe protiv RTS – bila je dužna i zbog javnog interesa kome smo se, jednom kad smo postali novinari, valjda zavetovali. Ili nismo, ili je sve bila obična šarada dok smo, zagledani u svoj džep, brinuli samo o svom malom, ličnom interesu?

Urednik stranog programa iz kulture RTS, nekadašnji Odgovorni urednik kulture

Bojan Bosiljčić

Beograd, 6.11.2019.