Milan Jovanović: Zadovoljan sam presudom, nadam se da će ona biti opomena svim bahatim političarima 
Srbija u slobodnom padu na listi Reportera bez granica: Iz grupe „problematičnih“ po medijskim slobodama pala među „teške“ 
Apelacioni sud osudio bivšeg predsednika Opštine Grocka Dragoljuba Simonovića zbog paljenja kuće novinara na četiri godine zatvora 
Judita Popović: Kvalitetan program i do sada za REM bio poslednja rupa na svirali 
Šta mediji mogu da nauče od onlajn marketinga: Od sadržaja koji generišu korisnici do pripovedanja 
„Pišta se strašno uvredio, pa je Fonet tužio NUNS-u i ne znam više kome (a nije ni važno), jer da je tema njegove intervencije mnogo važna, budući se odnosi na odbranu Premijerove porodice, a Fonet to ignoriše i tu nisu čista posla. Odbrana Premijera i Porodice, kao što znamo, imperativ je novinarske profesije, a i inače.“
Da ne bude zabune nije ovde stvar u Olji. Stvar je u tome da Srbija danas nigde ne može da sazna kolike je neznalice vode. Recimo da, kao nekad, čuje kako Tomislav Nikolić ne zna kako mu se zove smer na kome je magistrirao. (…) Nezgodno je to – podsećati javnost da policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa. Nakon što je dva puta odbio otvoreni poziv da pred kamerama demantuje plagijat oni ugasiše kamere. Pametno, priznajem.
U APR je uvedena nova procedura koja, pre svega, istraživačke novinare može staviti u jako nezgodan, čak i opasan položaj. APR je počeo da beleži ko je sve pohodio arhivu i koje je firme u njoj pregledao… To znači da se uvidom u kompjuter može lako saznati ko je šta gledao i saznati interesovanje ne samo novinara, već i ostalih ljudi koji su iz različitih razloga bili u arhivi. To stvara i određen psihički pritisak na istraživače.
Najbolja taktika odvraćanja pažnje sa slona u sobi je bacanje koske gladnima i ojađenima da je glođu do iznemoglosti. Masovni mediji nude surogat zajedništva i moralnosti. Medijski linč targetiranih pojedinaca okupira pažnju ljudi, koji se onda osećaju nahranjeno i moralno nadmoćno nad onima koji su u gorem položaju od njih. Život većinskog glasačkog tela okupiran je izmišljenim problemima, na senzacionalistički način nametnutima kroz tabloidne medije. Oni svoje nezadovoljstvo iskaljuju na često nevinim žrtvama, umesto da dignu kuku i motiku protiv onih koji ih zaista ugnjetavaju – a to su vlast i političari.
Lazara Marinković, Peščanik
Onog trenutka kada ugušite svaki glas kritike, vi nemate više s kim da proveravate svoje ideje. Nema dijaloga i razmene mišljenja, a kada nema razmene mišljenja, onda nema ni mišljenja.
Primitivac u politici poštuje i uvažava samo načelo sile, primitivac u društvu ushićava se opštim bezumljem, a intelektualni primitivac, taj contradictio in adjecto, ali itekako postojeći u društvima zarobljenog uma i sužene svesti, kolektivizma i populizma, uništava svako mišljenje, svaki uzlet duha i u prvim je redovima borbe protiv individualizma.
Diktat tabloida se preneo na društvo, pratimo skandale koji traju kratko, čerečimo ljude, bez obzira na to sa koje strane spektra dolaze, a onda brzo na te skandale zaboravimo i stižu drugi. Na delu je estradizacija intelektualnog govora, ne postoji vrednost za koju možemo da se uhvatimo.
Mislim da (novinarska) profesija mora da odluči hoće li da se bavi profesijom ili propagandom.
Na opasnom smo putu da uskoro nećemo publici saopštavati da li radi neki dom zdravlja, da li će biti struje. Razume se da je vlast odgovorna za takvu atmosferu, ali ni mi novinari ne smemo da dopuštamo da budemo u inferiornom položaju, jer to nije ni u interesu javnosti.
Foto: Z. Kršljanin
U Kini je svaki glavni urednik ili vlasnik izdavačke kuće cenzor. Kada se izvrši cenzura, i ako delo izađe, i ako postoje određeni delovi koji se ne dopadaju vlastima, onda knjiga može da bude i zabranjena. To se često dešava.
Ju Hua, kineski pisac, Politika
Apsolutno je važno da mediji i svi novinari treba da imaju slobodu da objave sve detalje nekog događaja, kao i da kritikuju. Novinar koji postavi pitanje ima pravo, zaslužuje da dobije dostojan odgovor na svoje pitanje
Do hakovanja dolazi onda kada je reč o faktima protiv kojih je vlast nemoćna. Niko ne voli da bude uhvaćen u laži, kada su fakti u pitanju. To je nešto što će se ponavljati.
Sadašnja vlast ne dozvoljava bilo kakvu ozbiljnu raspravu o tome šta oni zapravo rade. Na B92 imamo emisiju “24 minuta“ Zorana Kesića, koja je zanimljiva i duhovita, pa je rado gledam, ali to liči na “Veselo veče“ u doba Josipa Broza. To će se u ponedeljak i utorak prepričavati kao dobri vicevi, to je ventil, ali to ne podstiče nikakvu ozbiljnu raspravu. U isto veme na toj istoj televiziji ukida se “Utisak nedelje“ jer je to mesto gde narod može da sazna šta se zapravo dešava.
Koje su to demokratske mogućnosti ostavljene Hrvatima, Srbima, Bosancima, Makedoncima i drugima, koji su se našli bez posla u dobi od pedeset godina ili pak onim mladim snagama koje svake godine izlaze iz škola i fakulteta da započnu svoj život? Koje su to demokratske slobode ostavljene onoj velikoj većini ljudi koja nema novaca da plati advokata, zubara, liječnika, da školuje djecu, ili da im uopće pruži krov nad glavom? Demokracija je danas termin koji pokriva mnoge stvari: praksu bespoštedne kapitalističke eksploatacije, neslobodne medije, medijsku maniplulaciju, cenzuru korporativnog kapitalizma, proizvodnju laži, moderno ropstvo…
Tabloidi nisu novine svetine, to su novine elite. Puk (možda) daje masu, ali „sivu masu“ obezbeđuje inteligencija. Tabloidi su izraz potrebe i volje društvenih elita, one se njima služe za međusobne obračune, ali i za promociju sopstvenih interesa. To su, zapravo, novine tzv. opinion i desižn mejkera u Srbiji. Kakve elite, takvi tabloidi.
Ne bih, nikako, da aboliram SNS, jer on je nasleđenu medijsku situaciju učinio još gorom, ali prosto ne mogu da verujem da je srpska politika do te mere banalizovana: demokrate u medijskoj bahatosti SNS-a ne prepoznaju ni tračak sopstvene zasluge, naprednjaci misle da je kritika prethodnika dovoljan argument da mogu tako osiono da se ponašaju.
“U situaciji u kojoj se ceni površnost, banalnost, prostakluk, u situaciji u kojoj se igra na najniže porive čitalaca i gledalaca, u situaciji u kojoj se nema ni ljudskog ni novinarskog morala, svi se čudimo ‘iju, otkud sad cenzura’.”
Zoran Kesić, 24 minuta
Pa već i vrapci znaju da je Republička radiodifuzna agencija ‘ladno dozvolila da ista osoba poseduje dve televizije sa nacionalnom frekvencijom (TV Prva i TV B92), što je protivzakonito – i jako unosno za vlasnika. Ali je unosno i za RRA i za aktuelnu vlast. Vlast tako dobija moć da radi nezamislive stvari – recimo, da skida sa programa one koji im ruše rejting. Na primer, Olju Bećković. Fantastičan dil, zar ne? Ja tebi tržište, ti meni uticaj.
“Tu se radi o konceptu strogo kontrolisane slobode. Možete šetati, ali pod opsadom, možete debatovati, ali na nevidljivim kanalima, možete govoriti protiv Vlade, ali pazite šta pričate, jer lako vam može pasti rejting a onda vam nema spasa”.
„Ne pamti se ovoliko spektakularan i sveobuhvatan izostanak žive i slobodne debate u Srbiji, i uopšte burnog i neizvesnog političkog života, još od ‘zlatnih’ dana Slobodna Miloševića, u vreme ‘gazimestanske euforije’, kada (opozicionih) političkih partija još nije ni bilo, a između Vođe i Naroda takoreći nije bilo posrednika.“
