04. jul 2017.

Živi izvori

U proteklim godinama je primetan trend smanjenja broja ljudi koji su spremni da razgovaraju sa istraživačkim novinarima, posebno onih koji bi pričali javno, pod svojim imenom i prezimenom

Foto: Pixabay

Čak i letimičan pogled na bilo koji istraživački tekst Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) dovoljan je za zaključak kako je većina informacija u njemu zasnovana na dokumentima. To zapravo i jeste suština istraživačkog novinarstva. Sve što objavite mora da bude bazirano na jasnim, nedvosmislenim i verifikovanim činjenicama. Međutim, nipošto se ne sme zanemariti važnost intervjua i kontakata sa izvorima.

Izvori u istraživačkom novinarstvu mogu da imaju različitu ulogu. Pre svega, mogu da daju informacije o novim, nenačetim temama, na osnovu kojih novinari kasnije rade istraživanja – to su izvori u najklasičnijem mogućem smislu, onako kako ih većina ljudi i zamišlja. Ukoliko su pouzdani, mogu da budu od velike pomoći, samo je važno da novinar ne pristaje na bilo kakve ustupke i trgovinu. Opreznost je neophodna, pošto svaki izvor ima neku svoju agendu.

Jednog popodneva, pre nekoliko godina, dobili smo vrlo primamljivu informaciju. Predstavnici inostranog biznismena obratili su nam se, tvrdeći da država Srbija svesno uništava njegove poslove – čak su i ponudili dokumentaciju za to. Proveravajući njiihove navode, utvrdili smo da stvari i nisu baš tako jednostavne, da je biznismen imao u najmanju ruku sumnjive poslovne poteze, pre svega na štetu radnika u preduzećima koja je kupio.

[povezaneprice]

Kada smo njegovim saradnicima na sledećem sastanku to i saopštili i objasnili da, ako ćemo raditi tu temu, moramo sve činjenice da uzmemo u obzir, što znači da postoji mogućnost da na kraju krivac za probleme ne bude država već biznismen, otišli su i više se nikad nisu javili.

Kao sagovornici, izvori istraživačkim tekstovima obezbeđuju boju i dopunske informacije, daju objašnjenja i tumačenja komplikovanih odnosa i događaja. Dobar stručnjak sa samo jednom ili dve rečenice može bolje da razjasni neki problem nego beskonačno citiranje komplikovanih dokumenata, zakona ili procedura.

U Srbiji, nažalost, novinari neretko sami tumače stvari, daju komenare i izvode zaključke. Toga u istraživačkom novinarstvu ne sme da bude. Ovde je od ključne važnosti da se biraju pravi sagovornici, odnosno, da se kao eksperti koriste zaista dobri poznavaoci određene teme, a ne standardni komentatori koji ujutro komentarišu pisanje štampe, zatim kao gosti učestvuju u kulinarskom programu – i naravno znaju sve o tome, poslepodne tumače probleme u advokatskoj komori, a naveče su eksperti za terorizam.

Dakle, ako pišemo tekst o neusvajanju Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, intervjuisaćemo članove radne grupe za usvajanje zakona, predstavnike nadležnih institucija i stručnjake koji prate antikorupcionu politiku i legislativu. Izjave svih njih i ne moraju da završe u tekstu, ali što ih je više, informacije su preciznije i kvalitetnije. Pouzdanost izvora opada što je dalje od određene teme jer automatski o njoj ima manje direktnog znanja.

Treća vrsta u ovoj pojednostavljenoj podeli izvora su takođe sagovornici, ali oni koje možemo da označimo kao „krivce“, osobe za koje pretpostavljamo da su odgovorne za probleme o kojima istraživački novinari pišu. Njih kontaktiramo poslednje pošto iznose drugu stranu – kada su već sve informacije prikupljene i kada ih novinar, potkrepljen znanjem o problemu i relevantnim informacijama, suočava sa podacima koji su često nepovoljni po njih.

Foto: Beta / Goran Stanković

za sve navedene kategorije je činjenica da u proteklih nekoliko godina u Srbiji ima sve manje pouzdanih sagovornika koji su spremni da pričaju sa istraživačkim novinarima. Posebno onih koji bi to radili javno, pod vlastitim imenom i prezimenom. To se odnosi na institucije, od kojih su neke, poput policije, CINS-u za razgovor nedostupne mesecima, pa i godinama, ali i na mnoge eksperte, osobe iz javnog života, pa i radnike upropašćenih preduzeća.

Osim što izgleda ružno kada na nekoliko mesta u tekstu piše “nisu hteli da razgovaraju”, još je veći problem što tekst tako ostaje bez relevantnih informacija i zapravo gubi na kvalitetu. Nažalost, zavladala je kultura straha zbog istupanja u javnosti – od lične osvete, gubitka radnog mesta ili bilo kojih drugih interesa. Evidentno je da su tu značajnu ulogu odigrale kampanje pro-vladinih medija, koje su neopravdano etiketirale istraživačke novinare kao strane plaćenike koji ruše Srbiju. Pritisci su veliki i mnogi ne misle da je baš pametno javno davati informacije o problemima u društvu i državi. Na tome možemo zahvaliti prevashodno trenutnoj vlasti, ali ne treba zaboraviti da stvari nisu bile mnogo bolje ni pre njih.

Mreža izvora

Da bi se došlo do pouzdanih izvora, potrebno je mnogo vremena i truda. CINS-u se ljudi neprekidno obraćaju, tvrdeći da imaju neverovatne  priče (one nekada zaista i budu neverovatne, na granici teorija zavere), ali za njih nemaju nikakvih dokaza.

Da bismo počeli da radimo na nečemu, nama nije dovoljno samo: „sumnjam da tu nešto nije u redu“ ili „ovo je sigurno korupcija“. Što više kvalitetnih informacija dobijemo u početku, veće su šanse da ćemo na određenoj temi raditi – i što je još važnije, da će ona rezultirati istraživačkom pričom.

U svemu ovome, neprekidno moramo da vodimo računa da nam neko ne podvali lažne informacije ili da ne ugrozimo izvora nepromišljenim potezom. Zaštita izvora spada u jedan od najosnovnijih postulata novinarske profesije i mnoge kolege bi pre otišle u zatvor nego izdale svoje izvore.

Neprekidno moramo da vodimo računa da nam neko ne podvali lažne informacije ili da ne ugrozimo izvora nepromišljenim potezom. Zaštita izvora spada u jedan od najosnovnijih postulata novinarske profesije i mnoge kolege bi pre otišle u zatvor nego izdale svoje izvore.

Ali šta mogu da rade novinari u situaciji kada je sagovornika sve manje? Otprilike isto što bi radili da stvari u društvu izgledaju mnogo bolje – pokušavati da razvijaju i održavaju mrežu izvora, što pouzdanijih i kvalitetnijih. Novinar početnik u svom imeniku uglavnom ima tek nekoliko relevantnih kontakata, obično nižerangiranih službenika iz institucija, dok urednici i istraživački novinari sa mnogo staža neretko poseduju brojeve najviših funkcionera. Razlika je upravo u dužini bavljenja poslom, jer su ovi drugi tokom godina i brojnih priča na kojima su radili razvili mnogo bolje kontakte. I tu je veoma važno održavanje mreže izvora. Nemoguće je imati redovan kontakt sa svim sagovornicima, ali je preporučljivo ponekad ih kontaktirati i mimo intervjua. Na primer, otići na događaj koji organizuju ili im se javiti na društvenim mrežama (ovo, naravno, ne dolazi u obzir sa posebno osetljivim izvorima, koje ne želite da otkrijete drugima).

Kao što novinari testiraju izvore i ne poklanjaju im stoprocentno poverenje (nikada, a posebno ne pri prvim kontaktima), tako i izvori testiraju novinare. Dok sam radio u Bosni i Hercegovini imali smo slučaj da je izvor nekolicini redakcija dao vrlo poverljiv dokument, pri čemu je na svakoj kopiji napravio male, jedva vidljive oznake. Dokument je trebalo da služi novinarima kao kontekst i sadržao je informacije koje su predanim radom zaista mogle da dovedu do dobre priče, ali čak i da je objavljen kao takav, predstavljao bi priličnu ekskluzivu. Naravno, nama nije padalo napamet da objavimo dokument i iskoristili smo ga samo kao povod za dalji rad. Tek nekoliko godina kasnije saznali smo da nas je izvor na taj način testirao, kako bi video koliko smo ozbiljni u tome što radimo – a da je neko dokument i objavio, izvor bi tačno znao ko, jer su oznake na svim dokumentima bile različite.

Anonimni izvori i plaćanje za informacije

Iako o tome postoje brojne polemike, tajno snimanje u istraživačkom novinarstvu nije dozvoljeno, osim u izuzetnim situacijama: kada je javni interes ogroman, a ne postoji drugi način da se određena informacija prikaže i dokaže. Istraživački novinari ovakve metode obično koriste kada rade undercover, na tajnom zadatku. Podatke o procesuiranju koruptivnih dela na sudovima je moguće dobiti putem zahteva za pristup informacijama. Ali dokazati, na primer, trgovinu ljudima ili uhvatiti nekoga u uzimanju mita, gotovo je nemoguće bez da novinar na neki način tome prisustvuje.

Korišćenje anonimnih sagovornika takođe nije poželjno, osim kad je apsolutno neophodno. Na primer, kada se štiti identitet maloletnika. U svakom slučaju, anonimne optužbe nisu dozvoljene nikako i nikada. Po svim standardima ove profesije nezamislivo je da se u istraživačkom tekstu nalazi izjava anonimnog sagovornika koji će reći nešto poput: „XY je dokazani kriminalac.“ Dokazi o tome da je neko kriminalac ne dolaze iz nečijih usta već iz sudskih i policijskih dokumenata. Nažalost, mi u Srbiji danas na medijskoj sceni imamo potpunu tabloidizaciju i nepoštovanje svih pravila, pa i ovoga o neiznošenju anonimnih optužbi. Tako „naš anoniman, ali dobro obavešten izvor“ može da priča bilo šta o bilo kome, da uništava živote i karijere, obično kao još jedan element prljave političke igre i razračunavanja sa neistomišljenicima. Ovo je, nažalost, sve češća praksa, pošto nema nikakvih posledica po one koji to čine. Osim građana kao konzumenata informacija, dugoročno najveću štetu trpi srpsko novinarstvo.

Nažalost, zavladala je kultura straha zbog istupanja u javnosti – od lične osvete, gubitka radnog mesta ili bilo kojih drugih interesa. Evidentno je da su tu značajnu ulogu odigrale kampanje pro-vladinih medija, koje su neopravdano etiketirale istraživačke novinare kao strane plaćenike koji ruše Srbiju.

Postoje i druga važna pravila koja se tiču odnosa novinar-izvor. Nedavno je kolega intervjuisao sagovornika iz jednog od sindikata. Kada ga je ponovo posetio, da bi mu postavio pitanje o drugoj temi i pokazao objavljen tekst u koga su bili uključeni elementi iz prvog razgovora, sagovornik je rekao da oni iz sindikata nisu uspeli da skupe mnogo novca, ali, eto, daju mu sve što jesu. Kolega je šokirano odbio novac i pitao otkud im ideja da novinaru plaćaju za intervju, a oni su mu rekli da im je novac, nakon što je obavio intervju s njima, tražio radnik jednog od domaćih tabloida. Ovde namerno koristim termin radnik, a ne novinar, jer tu novinarstva nema, a tabloid ne imenujem da predstavnik sindikata ne bi imao probleme. Zaštita izvora u praksi.

Ovaj primer ilustruje tužnu sliku novinarstva u Srbiji danas. U istraživačkom, a i svakom drugom novinarstvu, nedopustiv je bilo koji vid plaćanja za informaciju ili uzimanja poklona. Ma koliko informacija bila bitna, pravi novinar neće plaćati za nju – ili tražiti da mu se plati da je objavi. Plaćanjem za informaciju novinar zapravo podstiče sagovornika, koji bi zbog toga mogao da oseća obavezu i izjavljuje stvari koje idu u prilog tezi novinara. Na kraju krajeva, ako neko tvrdi da želi da zaštiti javni interes ili osećaj za pravdu, a za to traži novac, koliko se toj osobi može verovati? Tu poverenja u odnosu novinar-izvor nema i ne može da bude. Istovremeno, istraživački novinari ne treba ni da prihvataju poklone jer tim činom njihova objektivnost može da bude dovedena u pitanje. Povući granicu u tome šta je dozvoljeno, a šta ne, vrlo je teško. Odličan savet dao je dugogodišnji trener Rojters fondacije: „If you want it, don’t take it“, odnosno, „Ako želiš taj poklon, nemoj ga uzeti“. To bi otprilike značilo da blok ili olovka na nekoj pres konferenciji teško mogu da kupe novinara. S druge strane, prihvatanje skupog telefona od telekoma, besplatnog putovanja ili odlaska na gostujuću utakmicu fudbalske reprezentacije, teško da može učiniti novinara neutralnim.

 


Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend