Erorova greška

Kako projekat na Savi vide „Gardijan” i njegov revnosni čitalac iz Hrvatske Boris Dežulović i kako je tu, ni kriv ni dužan, stradao zlosrećni Tanjug, a kako fensi hipster

Aleksandru Vučiću niko nije kriv što je svoju političku budućnost ugradio u kamen temeljac „Beograda na vodi”. Nije ni čudo da se njegovi politički protivnici strasno nadaju da će premijer potonuti zajedno sa svojim obećanjima. Računaju, valjda, da je teško isplivati s kamenom temeljcem oko vrata.

Tako na „Beograd na vodi” gledaju Srbi. A kako ga vide londonski „Gardijan” i njegov revnosni čitalac iz Hrvatske Boris Dežulović, i kako je tu, ni kriv ni dužan, stradao zlosrećni Tanjug?

I kako je to „Beograd na vodi postao neočekivano mesto za petrodolare iz Zaliva”? Upravo je pod tim naslovom Herbert Rajt, londonski arhitektonski kritičar, u „Gardijanu” objavio tekst u kom je hvalio izgradnju luksuznog naselja u Savskom teatru. Predstavio je projekat kao budući najveći šoping centar na Balkanu, upoređujući ga s londonskim „Vestfild Stratfordom”.

Autor predstavlja Beograd kao „kul” urbani centar pun stvaralačkog duha u kom je život jeftin, i poredi ga s Berlinom nakon pada zida 1989. godine po tome što „propada, ali je prkosno živ”. Kad se upita šta bi uopšte moglo da se zameri „Beogradu na vodi”, odlazi da razgovara i s protivnicima projekta koji se vezuje za Vučićevu vladu, i na te razgovore otpada otprilike četvrtina njegovog uglavnom pohvalnog teksta. Jedan od protivnika je Balša Božović, lider opozicije u Skupštini grada Beograda, koji „Beograd na vodi” naziva – „prevarom veka”. Rajt beleži i da Božovićevu kritiku podriva njeno političko poreklo, odnosno odgovornost DS-a za „loša stara vremena” i „burazerski kapitalizam”.

Na Tanjugovoj žici ekspresno se pojavio izveštaj pod naslovom „Gardijan: Beograd, grad kreativnosti i novih poduhvata”, koji je preneo suštinu Rajtovog članka. Ali, srpska nacionalna novinska agencija, koja je odlukom vlade ugašena, iako i dalje objavljuje vesti, izgleda da ne lebdi samo u medijskom prostoru Srbije, već i regiona. Tako je hrvatski kolumnista Boris Dežulović iskoristio priliku da se naruga ranjenom Tanjugu, i to u glasilu Srba u Hrvatskoj, „Novostima”.

Naime, dok je agencija naređala pozitivne ocene iz „Gardijanovog” teksta, kao da je škrtarila na prostoru u prenošenju negativnih reakcija na projekat. I kao što se uvek ispostavi kada stranci pišu o nama, svako kao da čita različite tekstove i izvlači drugačije zaključke. Ali, nije samo zabavno čitanje Dežulovića u delu gde Tanjug naziva telegrafskom agencijom Sovjetske Srbije (TASS). Dežulović, u žaru borbe s Tanjugom, ubacuje – gde li ga nađe – i mudrog tovariša Josifa Visarionoviča Putina. Da možda Dežulović nije načuo da će stan pored Save da kupi i Putin lično, pod lažnim imenom druga Džugašvilija?

Dežulović je ogorčen i zato što Tanjug prenosi samo članak uglednog londonskog stručnjaka za urbanizam, dok potpuno ignoriše još jedan tekst koji je „Gardijan” na istu temu objavio istog dana kao i Rajtov. Reč je o prilogu izvesnog Aleksa Erora, koji nije traćio vreme na argumente za i protiv: njegova je teza da je „Beograd na vodi” odvratni elitistički projekat i vulgarna megalomanska vizija, parče Dubaija u čađavom komšiluku.

Dežulović je u pravu. Kod nas su se svi davno odlučili vole li Vučića i „Beograd na vodi” ili ih mrze, ali zato je Aleks Eror za pripadnike obe te škole mišljenja nov fenomen i neispričana priča. Iz dva članka koja je do sada objavio u „Gardijanu”, saznali smo da je reč o autoru koji je rođen 1989. godine, baš kad su njegovi roditelji počeli da pakuju kofere da beže iz Jugoslavije jer je zli Milošević došao na vlast. Egzodus iz Srbije za Erora je životni loto dobitak.

Britanskim sunarodnicima otkriva da je Srbija jedna od 10 najbednijih zemalja na svetu. Ali joj se ipak vraća. I ne skriva da mu je prosto neprijatno kad se seti da je mogao da ostane Srbin, umesto da nam dolazi u posetu kao Englez i da na svom poznavanju ovdašnjeg prostakluka zaradi koju kintu. I potom nas poduči, kad se vrati, kako je on jedini prozor u svet za svoje slepe srpske prijatelje.

Ali, hajde da mu i čovek oprosti na „erorizmima” koji nas podsećaju na stereotipe o nama, koje smo čitali devedesetih godina. Kad Crvenoj zvezdi iseku struju, za njega je to najbolja slika Srbije koja propada. Ne valjaju mu ni narodnjaci. Ponavlja ofucane metafore o turbofolku, dajući harmonikaškom žanru čak genocidnu notu, sama mizoginija, šovinizam i neukus skorojevića koje Srbija i region imaju da ponude.

„To je ono što ćete naći na ajpodima nacionalista, homofoba, apologeta genocida i dela društva ispunjenog mržnjom…”, piše Eror.

Dakle, slušaš Acu Lukasa i apologeta si genocida? Znači, ako si Srbin, a još i zvezdaš, mora da si turboseljak. Ako slušaš narodnjake, nešto bi da prikolješ. Ovde bi se svakako pobunila Zorica Brunclik, kao rodonačelnica pi-ara. Davno pre nego što je Eror ugledao svet, ona je rekla:

– Pišite o meni, čak i ako je dobro!

Kada govori o oživljavanju propalih četvrti u Beogradu, prijatelj Eror s prezirom pominje arapski kapital. Gde, međutim, Eror greši? Poznaje li on promućurnu beogradsku ekipu koja je shvatila potencijale Savamale i pretvorila je u novu oazu noćnog života? Ako se tu motaju Arapi, onda to po Eroru već nije po meri čoveka, nego su to bezlični megalomanski konglomerati.

Dakle, ako vas „ošišaju” vlasnici noćnih klubova dok ispijate preskupi čaj, to je tako ljudski i urbano. Umetnemo li u taj krajolik šeike, preti nam prava katastrofa.

Kao da ni „Gardijan”, ni Tanjug, ni Dežulović, a ni Eror ne shvataju da su i vlasnici klubova novih kreativnih četvrti i emiratski investitori, ušemljeni s vlastima, došli na istu ideju. S tim da su ovi prvi ogrnuti plaštom alternativaca te su samim tim, unapred, amnestirani od halapljivosti za stvaranjem ekstraprofita. Ovi drugi obeleženi su kao investitori kopije Dubaija u Beogradu.

Vreme će pokazati šta će se zaista dogoditi. Ubrzo će doći do interesne koalicije megalomanskih graditelja i hipsterski nastrojenih vlasnika. Razume se da ih neće približiti teorija egzistencijalizma, već šuštanje evra ili dolara.

Otuda je Dežulović u pravu koliko i Eror, kada, sprdajući se s Tanjugom, konstatuje kako su demonstracije na Kosovu 1981. godine izbile zbog pasulja u menzi. Nije, Borise, pokvareni pasulj pokrenuo iredentu.