Krivica pod zaštitom: kako je i Vrhovni kasacioni sud zaključio da su pretnje mladom autoru u stvari „samo želje okrivljenih”
Možda mislite da u Srbiji nije dozvoljeno pretiti rečima: „Treba mu j. sortu balavu i smrdljivu!”, „Dobijem poriv da mu se šipkama objasne neke stvari po rošavom licu” i „Voleo bih da ovom otvaraču očiju neko zatvori jedno ili oba oka na cirka nekoliko dana”. Nažalost, varate se. Svako ko ovde javno govori mora biti svestan argumenata sudija Vrhovnog kasacionog suda. Oni su zaključili da ovo nisu „ozbiljne pretnje” već „sadrže samo želje okrivljenih”. U obrazloženju oslobađajuće presude naveli su i da „pretnja kao izjava kojom se najavljuje napad na život ili telo oštećenog lica mora biti jasna i nedvosmislena” i zaključili da trojica okrivljenih nisu bili dovoljno „konkretni”. Možda će vas zbuniti činjenica da su i ljudskoparavaški „civilni sektor” i njihovi omiljeni „nezavisni” mediji zahtevali oslobađajuću presudu. Otkud ova NVO ljubav prema nasilju i govoru mržnje? Da li su pretnje sada legitimne? Ili je, možda, vrhovna pravda u Srbiji odlučila da trepne i preinači pravosnažnu presudu Apelacionog suda?
NVO slepilo objašnjava jednostavna činjenica – pretnje su bile upućene Borisu Malagurskom, omraženom nacionalisti, i došle su sa foruma „Parapishopatologija”, koji je tada bio glavni azil građanske mržnje. U tom intelektualnom podzemlju, verujući da su zaštićeni anonimnošću, oglašavali su se brojni aktivisti, koji, kada govore pod svojim imenom, zvuče kao pristojni ljudi. Malagurskom je pretilo njih dvadesetak.U sklopu pritiska na paravosuđe isticana je razumljiva iritiranost optuženih i čuli su se argumenti koje vredi citirati. „Pravno pitanje koje se postavlja je da li su izjave koje su na forumu upućenje zatvorenom krugu ljudi sa specifičnim smislom za društvenu kritiku uopšte podobne da prouzrokuju ugrožavanje sigurnosti… Ukoliko bi razgovarali o slučaju uvrede na osnovu istih činjenica, njena krivično pravna inkriminacija bi se u svetlu globalnih trendova dala osporavati po više osnova”, izjavio je Đorđe Krivokapić, direktor u SHARE fondaciji, koja je dala „predstavnika civilnog društva” u Savetu za štampu.
„Specifični smisao za društvenu kritiku” i „globalni trendovi” samo su neki od izgovora falš liberala, koji veruju da pravila važe samo za istomišljenike. Njihova borba za prava ovde odavno nema samo sužene ideološke već i etničke granice. „Govor mržnje [je] govor usmeren ka nekom ko je deo ugrožene ili marginalizovane grupe”, objašnjava Isidora Stakić, masterkinja ljudskih prava s diplomom „tri univerziteta iz Engleske, Švedske i Norveške”. Većinski Srbi su, izgleda, fer meta. Nisam samo siguran da li mlada lobistkinja – koja ističe da se „posebno interesuje za regionalnu bezbednost i međuetničke odnose u regionu zapadnog Balkana, problem desnog ekstremizma, kao i za pitanje rodne ravnopravnosti” – smatra da oni ne mogu biti ugroženi i marginalizovani ili da se, kada jesu, to ne računa. Ne treba gubiti iz vida da za su brojne građane u civilu patnje ne samo srpskih izbeglica, već i žrtava tranzicije i neoliberalizacije posledica samopovređivanja u „postgenocidnoj Srbiji”. Na delu su dvostruki standardi po kojima su prava rezervisana samo za slučajne Srbe, one koji sebe određuju nekim drugim identitetom – rodnim, seksualnim ili, jednostavno, anacionalno. Ostali ne zavređuju nikakve obzire.
Srpski „Vajs”, vulgarni sajber informer za srboskeptične adolescente, u lamentu nad sudbinom neostvarenih batinaša piše: „Jeste da se kaže da je reč moćnija od mača, ali toliko ih je izrečenih i napisanih koje nisu ni na koji način kažnjene da je ova poslovica još odavno otišla u istoriju.” Malagurski je na „Vajsu” uokviren kao neko ko zaslužuje sve što mu se može desiti. Ohrabren presudom, jedan od čitalaca je napisao da „treba da ga proganjaju po internetu, gde god da se pojavi”. Drugi tvrdi da je postupak vođen zato što je Malagurski „državni službenik”, dok treći smatra da oslobođeni „nisu uradili ništa loše”.
Presuda kasacionog suda udaljila nas je od mogućnosti civilizovanog dijaloga. U zemlji u kojoj je legitimno praviti spiskove i pretiti ozverenim „nacionalistima”, u kojoj „samoregulatorni” Savet za štampu sve više liči na autokolonijalni Savet za cenzuru štampe, u kojoj i filijala moćnog kanala vesti i „nezavisna” televizija sa nacionalnom frekvencijom imaju crne liste „antievropljana”, sve je manje prostora za slobodan i pristojan govor. U vremenu kad je krivica pod zaštitom, pametnije je ćutati. Sud je prihvatio stav koji je izneo advokat Ognjen Rašuo da nije reč o pretnjama već o „moralno diskutabilnim” opisima „poriva, loših želja i nadanja”. Rašuo tvrdi da je za sve kriv Malagurski jer je „sva ova ujdurma i nastala” zbog njegovog filma „Pretpostavka pravde”. Da je ćutao, dokazano „hrabri i pošteni ljudi”, kako „Parapsihopatologe” opisuje branilac, ne bi dobili poriv da mu vade oči. „Vajs” (greh, u prevodu), na kome objavljuje i „građanin novinar” Rašuo, konačno je odahnuo: „odiseja po lavirintu srpskog pravosuđa je najzad završena”. Sada mogu na miru da štancuju nova pokolenja koja će u šajkači videti znak zveri a u ćirilici pismo kromanjonaca i negovati „porive, loše želje i nadanja” prema „Borisu Maloumskom” i drugim nacionalistima, sa i bez rošavog lica. Pa neće valjda da diskriminišu ljude po izgledu?
Fakultet za medije i komunikacije
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Jos jedna sramota za Srbiju i Sud. Ovakve stvari, pretnje, govor mrznje i vredjanje moraju da budu ne samo jasno osudjivane nego i kaznjavane. Ne branim nikoga ali upotreba ovakvih i slicnih stvari je nedopustiva.