Filozofija Smederevske Palanke

Evo novog bauka za Ćirjakovića, koji, pretpostavljam, neće propustiti da u današnjoj kolumni pronađe natruhe autohegemonizma, bez koga mu je i autošovnizam nekako krnj – to dvoje ide u paru – a ni autoanarhliberalizam nije sav svoj i zato ću se u kritiku fiozofije Smederevske palanke upustiti sa pozicija autoneoliberalizma

Šta, dakle, kaže autoneolibrelizam? Šta je to duh palanke. Poslužimo se metaforom. Sećate li se onih parkova – još ih ima, samo se sad zovu zelene površine – ograđenih niskom žičanom ogradicom, sa pobodenim kočićem (ili nekoliko kočića) na kojima piše „ne гazи travy“? Ako ih se sećate, onda ćete se sigurno setiti i da su sve te zelene površine bile ispresecane gustom mrežom „divljih“ staza koje su ugazili oni koje je – po meni s punim pravom – boleo Crven Ban što na kočiću piše „ne гazи travy“. Površina je javna – je li, jeste – onda po njoj svako treba da ide kud god hoće.

Svakako ste videli – ili bar čuli – da u zemljama koje su svojim palanaštvima blagovremeno stavili muda u procep, zelene površine nisu ograđene, niti je hodanje po njima zabranjeno, niti u njima ima blatnjavih, ugaženih staza, a nema ih zato što trava (između ostalih namena) i postoji da bi se po njoj gazilo. Hoću da kažem, tamo gde ima slobode – i kretanja i uopšte – trava nesmetano raste, nema na njoj drljavih staza, niti ima odvodnih kanala zapušenih autogumama, autodronjama i mrtvim automačkama, a još manje ima naslaga vekovnog autođubreta.

Palanka, to je, po Konstantinoviću, sumračni svet samodovoljnosti, samozadovoljstva (a bogme i samozadovoljavanja), što će reći svet kaljavih, utabanih staza, inercije, rutine, lenjosti – najpre duhovne, potom svih ostalih – koji – avetinjski prazan, a opet pun sebe kakav je već – pošto poto hoće da se apsolutizuje, da svom zjapećem besmislu da viši smisao, pa čak i da – kad mu dobro krene, kao što mu u Srbiji uvek dobro ide – i ostatak sveta natera da u taj smisao poveruje, da mu se pokori, da ga aminuje i da mu se pokloni. I poljubac u dupe dolazi u obzir. Preporučljiv je, štaviše.

Na zelenim površinama palanka to pokušava postići ogradama od žice i kočićima zabrane, a na štampanim povšinama, poput Smajlovičkne Politike, – „Informera u fraku“, kako je nazva neki Englez – uspostavljanjem sistema mentalnih strašila kojih se, Srbi, ako misle da sačuvaju svoja ognjišta i svoj identitet, moraju kloniti.

Nije to zavera! Smajlovićka i njeni mudžahedini halk pod komandom Abu Ćirjaka naprosto ne znaju – ili, što reko pokojni Jaša, „nemaju visinu“ – za nešto bolje, pa to što imaju, a što uopšte nije njihovo, brane do poslednje kapi tuđe krvi i fotografijiama – tobože zaštitnički – skreću pažnju na smederevsku, belu, bački i krivu, da se Vlasi, počem, ne dosete da se palanka nalazi na adresi Makedonska 29, 11000 Beograd.