Ljilji Marlen

Ljilja se Smajlovićka baš raspisala, uvodnici piče li piče. Potegnem tako u svetu neđelju pa pročitam Smajlovićkin kultni tekst „Nostalgija za devedesetim“, u kome se najstarija glodurka na Balkanu ostrvila na neke ovdašnje nevladine organizacije i nevladine dame. 

Naravno, u svom prepoznatljivom stilu, u rukavicama od gvozdene čipke, sva u marcipanu i oblacima šećernog praha.

Ma o čemu inače pisala i ma koliko se velikih tema doticala, Smajlovićka u stvari uvek piše o sebi, i to sa ljubavlju, i u superlativima, to je opšte mesto i palamuderska „Nostalgija za devedesetim“ ne bi razlog da zašiljim plajvaz da se jedna od stvari iz tog teksta ne uklapa u naš kratki kurs seljačke filozofije, a ta stvar je – cinkarenje.

Sećate li se kako je Smajlovićka onomad Panovića optužila da agresiju NATO pakta ne zove – kako je to ona strogo propisala – agresijom, nego je zove… Koliko se sećam nije navela kako Panović NATO agresiju zove, ali to nije ni važno, važno je nekog odrukati, a sebe predstaviti kao zaštitnika „naših“ interesa. A Smajlovićka baš zna šta su „naši“ interesi i to u svim režimima. Valjda zato i uređuje Politiku iz režima u režim. No, dobro, Panović se ovoga puta izvukao, ali su pod lupu Smajlovićkine budne pažnje dospeli neki „miljenici Amerike“ – reč „plaćenik“ nije upotrebljena, ali je insinuirana – koji nisu dobri, društveno prihvatljivi „izdajnici“ kakva je vaktile Ljilji bila, tamo negde, devedesetih, u vreme kada se sastajala sa „izaslanicima američkih predsednika“, ali je uprkos tim sastancima ostala „patriota“ i kritikovala Ameriku, kako pred Amerikancima, tako i po novinčinama za koje je pisala.

Da sam ja, počem, država Srbija ili bar državino popečiteljstvo za kulturu i informacije, pozvao bih Smajlovićku na razgovor i zatražio joj dokaze za nepatriotizam objekata njenih denuncijacija…

I sve tako nešto i sve u tom stilu, ko ima stomak neka pročita, ali neka mu kesa bude pri ruci, a mi prelazimo na stvar. Meni se, pravo da vam kažem, čini da je potuljena podela na patriote i nepatriote, koju Smajlovićka propagira, zagovara i na čije se čelo stavlja, ne tako daleka rođaka podele na arijevce i Jevreje i da – zajedno sa drugim paljevinama – doliva ulje na vatru ovdašnjeg društvenog rasula. Da sam ja, počem, država Srbija ili bar državino popečiteljstvo za kulturu i informacije, pozvao bih Smajlovićku na razgovor i zatražio joj dokaze za nepatriotizam objekata njenih denuncijacija, a ako Smajlovićka te dokaze ne bi bila u stanju podastreti, onda bih joj skrenuo pažnju da prestane da kenja po dvorištu ili bih – još bolje – presavio tabak pa napisao krivičnu prijavu zbog rasne, verske i ostalih diskriminaciju u koju spada i patriotska diskriminacija. Naravno, od tog posla nema ništa, jer se država Srbija ustručava da pisne pred bilo kojim siročetom koje se samoproglasi za patriotu, nekmoli pred Smajlovićkom, ajduk-ženom. Ponestade karaktera pa ću biti kratak: Patrijo Srbijo, zar se nikad ne zapitaš da ti možda ovako loše ide zato što su ti patrioti ovakvi kakvi jesu.

 Foto: Izvor