09. nov 2014.

Nema cenzure, nema ni Olje

Aleksandar-ApostolovskiSituacija u srpskim medijima je prilično nejasna. Nema cenzure, nema ni Olje. Otkud to da u takvom paradoksu još obitavaju mediji?

Rešenje formule nije, naravno, pronađeno ni u četvrtak, kad je u parlamentu održana sednica Skupštinskog odbora za kulturu i informisanje, zamišljena kao novinarski Hajd park.
Završila se, međutim, kao kozačka skupština. Čulo se mnogo buke ni oko čega!

Iako pozvan na raspravu, držao sam se poslaničke stolice, što dalje od govornice. Naime, savršeno je udobna. Čak sam se i uživeo u ulogu narodnog predstavnika. Kafa i kisela su besplatne, restoran jeftin. I, nadao sam se bar jednoj dnevnici. Uzalud, iako je nekadašnji premijer Zoran Živković, sada lider i poslanik Nove stranke, optužio čitav novinarski esnaf da se prodaje za oko 300 evra.

Sve se u sali vrtelo oko pitanja ima li cenzure u medijima ili ne. Živković je, tako, kao vid medijske diktature, pomenuo da RTS, povodom posete francuskog premijera Srbiji, priprema višesatni program. Živkoviću je zasmetalo to što je program posvećen francuskom premijeru kome, zamislite samo, niko u Srbiji ni ime ne zna.

Tako je za čoveka koji je vodio Srbiju posle ubistva premijera Đinđića francuski premijer potpuni politički marginalac! Manuel Vals, to je ime predsednika francuske vlade, države koja je stalni član Saveta bezbednosti.

Tako je za čoveka koji je vodio Srbiju posle ubistva premijera Đinđića francuski premijer potpuni politički marginalac! Manuel Vals, to je ime predsednika francuske vlade, države koja je stalni član Saveta bezbednosti.

Ta, Živkoviću tako daleka zemlja, jeste nuklearna sila koja je svetu podarila Buržoasku revoluciju, Voltera, giljotinu, Napoleona, diplomatiju, kurtizane, Zinedina Zidana i vina. Živković bi morao da zna makar za ovo poslednje. Ili možda više voli čileanska?

Ali, Zoran je zaista ubedljiv! Počeo sam da se preslišavam. Šta zaista Francuska predstavlja u međunarodnim odnosima, a šta Živković u srpskoj politici? Došao sam do iznenađujuće spoznaje. Tu sitnicu ipak ću zadržati za sebe.

Tako sam shvatio da sam postao žrtva autocenzure, trudeći se da zaštitim opoziciju od svog nežnog pera! Ali, šta ćemo s vlastima? Uređuje li, zaista, kako tvrdi opozicija, premijer Vučić sve medije u Srbiji ili se samo bavi lekturom?

Kako sam nedavno lepo primetio, Vučić najviše voli da oštra pitanja postavlja sam sebi, s tim da se tada u Vučiću pomalo buni novinar koji odavno čuči u njemu. Ipak, brzo i odlučno, novinarčića Vučića utiša njegovo premijersko „ja”.

Verovatno bi zato, vođen sujetom, vožd najradije Olju Bećković video kao prvu zamenu za voditeljku vremenske prognoze na lokalnoj televiziji uglednog estradnog i političkog radnika Saše Mirkovića. Možda bi je poslao i kod Palme, da, umesto vesti, vodi Žirafu.

Ali, kako je Aca iznimno inteligentan, teško je poverovati da bi s ovako visokim rejtingom strahovao od Oljinog cinizma i neskrivene antipatije, koju mu ona tako ženski servira, ne čekajući da se osveta ohladi.

Činjenica je, ipak, da se na Televiziji B92 već duže vreme ne prikazuje „Utisak nedelje”. Mi, za sada, o nestanku Olje, imamo tri verzije. Prema Bećkovićevoj, emisiju je ukinuo Vučić lično, mada moram da primetim da sadržaj njihovog telefonskog razgovora o prekidu svih odnosa podseća na moje svakodnevne razgovore sa ženom. Naime, tako me ona ućutkuje kad oseti prve iskre pobune!

Prema Vučiću, on nema nikakve veze s pomračenjem Olje, tako da je, po zvaničnoj verziji, izvesni gospodin Ajnštajn, ali ne Albert, kao predstavnik vlasnika kapitala B92 i Televizije Prva, otkrio formulu novinarske teorije relativiteta. Traješ dok te iz struje ne isključi Ajnštajn lično!

U koju verziju treba poverovati? Birajte, jer istina o slobodi medija je samo ono u šta poveruje svako od nas. U zavisnosti od afiniteta i ukusa. Ja se, recimo, stalno pitam, gde li su ti silni cenzori, pa da me skrate? Ako ne za glavu, a ono bar za neki redak! Da im nije dobro? Ili možda i oni štrajkuju?

Ali, s druge strane, svedoci smo kako se čitav medijski poredak okrenuo naopačke. Krupni strani kapital došao je da zaradi novac na reklamama, a ne na direktnom prenosu kopanja srpskih čireva! Tako se dogodio svojevrsni paradoks. Izlaskom države iz medija i njihovom potpunom privatizacijom, što je, uzgred, preporuka EU, ostali smo bez Olje, ali ćemo dobiti Đoganija!

Kada se privatizuje Studio B, i tamo vidimo Mimi Oro, možda ćemo zažaliti za razbarušenim i razvodnjenim Sarapom?

To, međutim, neće biti kraj. Uskoro će Sandra Afrika uređivati „Insajder”, a Sulejman Drugi dnevnik! Vodiće ga, naravno, Bora Drljača. Hoćete da se kladimo?

Ali, šta smo tražili, to smo i dobili! Svedoci smo još jedne medijske revolucije: provladin list „Politika”, sada pruža najširi spektar političkih mišljenja.

Tako dolazimo do srži problema koji je ne samo medijski, već i antropološki. Kada bi mnogo više Srba kupovalo „Politiku”, i još nekoliko dnevnika i njuz- magazina, mi sada ne bismo raspravljali o tome ima li cenzure.

Ali, problem je što su i društvena i politička elita učestvovale u poslednjoj fazi banalizacije javnog prostora, koji je svetski, a ne srpski trend! I ta bitka je unapred izgubljena, jer su, zapravo, medijski gospodari postali tabloidi s niskim cenama, potom, sve komercijalne televizije, uz tviter i fejsbuk nalog svakog građanina internetskog, kome će, umesto šaka, evolucija uskoro podariti „ajfon 6”.

Štampani mediji postaju remitenda medijskog kraja istorije. Kako su Srbi uvek malo čitali, nekada su novine bile idealne bar za klozet!

Tako je, osim tabloidne javnosti, stvoreno i takozvano novinarstvo društvenih mreža. Napišeš jedan tvit i postaneš glavni urednik sam sebi! Javno novinarstvo, međutim, dobija svoj globalni legitimitet, pa tvituju, sve u šesnaest, i papa, i Koza na štiklama!

Štampani mediji postaju remitenda medijskog kraja istorije. Kako su Srbi uvek malo čitali, nekada su novine bile idealne bar za klozet!

Mnogi na sam pomen te dragocene prostorije pomisle na tabloide, što je rezultat upravo pomenutog klozetskog Pavlovljevog refleksa.

Ali, kritičari tabloidne javnosti nisu svesni, iako pisci žute štampe svoje tekstove započinju kao akademici, a završavaju ih kao ginekolozi, da se oni samo pridržavaju strogih pravila žanra.

Novinari i urednici tabloida, nasuprot pogrešnom verovanju da su društvene štetočine, zapravo su vrhunski znalci svog zanata! Njihova žanrovska perfekcija, uz nisku cenu, dovela je do toga da preuzimaju primat kako na tržištu, tako i u toaletima.

Mi smo tu, kao i obično, samo duše dvolične. Gnušamo se te novinarske forme, a krišom zavirujemo, da vidimo „ko će koga”.

Dolazim do televizija, gde vlasnici, zapravo, uređuju informativni program. Gospodo iz vlasti, u to ćete se uveriti kad jednog dana, pređete u opoziciju. Tada vam Ajnštajn neće ličiti na dobroćudnog naučnika, već na Milevu!

Na terenu televizije, vlasnik TV Prve – Grk koji se ne zove Aristotel – i njegov tržišni arhineprijatelj Željko Mitrović, inaugurisani su u lidere novog medijskog poretka trivijalnosti, postavši kreatori ideološke pustolovine iz koje više nema povratka.

U saradnji sa stranim faktorom – mislim pomalo na vlasnike televizija i, pomalo, na strane ambasade – oni potpuno vladaju ekranima, našom decom i budućnošću.

Otuda je bunt Olje Bećković tek samo žar protesta koji se može ugasiti ponudom da ona pređe na Javni servis. To bi, recimo, moglo biti razumno rešenje.

Ali, ako bi to zatražio Vučić, bilo bi to mešanje u uređivačku politiku RTS-a, jednako kao kada bi on to lično zabranio.

Mada, brinem se što već nije učinio ono prvo. Ali, čak i ako se to desi, predstavljaće samo privid opstanka normalnosti, jer će u istom terminu, na redizajniranoj devedesetdvojci, u čijim studijima voditelji već izgledaju kao junaci Palminog muzeja voštanih figura – nešto su se izdužili i ubledeli – zapravo Đole Đogani biti taj „faktor iks” koji će diktirati ukuse, stvarajući čarobni, futuristički svet carstva denserskog!

Političari se ne suprotstavljaju takvoj sapunskoj operi. Zauzeti su, naime, svojim rejtinzima. Moramo se, zato, kao profesija, odupreti histeričnim pokušajima da se novinari svrstaju u vučićevce i antivučićevce, u provladine i antivladine aktiviste.

Gospodo iz vlasti i opozicije, mi razumemo da ste vi ušančeni u svojim udobnim partijskim rovovima. Ali, novinari, bar tako vidim našu sitnu ulogu u društvu, ne smeju dozvoliti da budu izloženi partijskoj baražnoj vatri, a potom bačeni na otpad, kao vrele čaure.

Što bi rekao Šojić, neće da može! Citiram tog uglednog gospodina, jer on nije fikcija Siniše Pavića. On je tu, među nama, nikada stvarniji. Pa, ko se prepozna – prepozna!

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend