17. avg 2017.

Vučić i Tramp: Netrpeljivost prema medijima i podrugljivo odbacivanje drugačijeg mišljenja

Predsednik Srbije i predsednik SAD su dosta slični u prezrivom odnosu prema medijima ili izbegavanju da osude nasilje svojih istomišljenika. U odnosu sa novinarima postaju neka vrsta islednika koji s nipodaštavanjem osporavaju ne samo pitanja već i one koji ih postavljaju. Jedini mediji koji su njima po volji jesu oni koji ih bespogovorno hvale

Foto: Fonet, Aleksandar Levajkovic / Michel Valdon / Montaža: Cenzolovka

Postoji li analogija između predsednika SAD i predsednika Srbije? Ako je, kako je definisana u Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza, ona sadržana u „sličnosti, istovrsnosti, istovetnosti i saglasnosti u osobinama i odnosu prema nečem“, tada se jednakost među njima najviše ispoljava u netrpeljivosti prema medijima ili – još određenije – u neprihvatanju i podrugljivom odbacivanju svakog mišljenja koje nije u saglasnosti sa njihovim.

[povezaneprice]

Takav „istovetan odnos prema nečemu“ najvidljiviji je na konferencijama za štampu na kojima i jedan i drugi prenebregavaju sva do sada ustaljena pravila opštenja sa javnošću. To praktično znači da retko kada izričito odgovaraju na pitanja novinara ili ih – kada to čine – tumače kao nedobronamerna, bolje reći zlonamerna.

Umesto da govore o onome o čemu su pitani, oni preuzimaju ulogu ispitivača.

Nasilje uvek na drugoj strani

Tramp se, tako, izbegavajući da se jasno odredi prema neonacistima, povampirenom Kju kluks klanu i rasističkim belim suprematistima upustio u propitivanje novinara, sumnjičeći ih da zatvaraju oči pred nasiljem na drugoj strani.

Pa zar to nije isto uradio Vučić kada je, povodom nasilja nad novinarima i neistomišljenicima na svojoj inauguraciji, takođe – u drugom kontekstu ali i doslovno istima rečima – optužio neke od medija da, takođe, previđaju nasilje na drugoj strani.

CNN je, tako, odbio da proda reklamno vreme za Trampov spot. Možete li da zamislite da bi se bilo koja televizijska mreža ovde usudila da odbaci Vučićev spot?

Stvari se na taj način u potpunosti izvrću na glavu jer se predsednici – umesto da polažu račune javnosti, što je, najzad, njihova obaveza – preobraćuju u neku vrstu islednika koji se ne ustežu da sa nipodaštavanjem osporavaju ne samo pitanja već i one koji ih postavljaju.

Američki predsednik je tako na zahtev novinara CNN-a Džima Akoste da objasni zbog čega je oklevao da osudi divljanje neonacista, kako ih, najzad, može izjednačiti sa demonstrantima koji im se protive, odgovorio da je to zato što on „voli stvarne, a ne lažne vesti“, da bi i samog drznika koji se usudio da to pita proglasio „lažnom vešću“.

Zar na slične primere omalovažavanja ne nailazimo i ovde kada ovdašnji predsednik novinarima TV N1 poriče verodostojnost tobože uzgrednim zapažanjem: A vi ste oni koji radite za „američku televiziju“?

Pa kako bi bilo kada bi oni, u skladu sa elementarnim principom ravnopravnosti sagovornika, učinili to isto? Kada bi, na primer, pre nego što postave pitanje, takođe uzgred primetili: A vi ste onaj predsednik?

„Istinite vesti“ u porodičnoj manufakturi

Pa koji su to mediji po volji dvojice predsednika? Samo oni koji ih bespogovorno hvale. U odsustvu takvih u SAD, Tramp je u porodičnoj manufakturi osnovao servis „istinitih vesti“ u kojem se, maltene isključivo, govori o tome kako se „ povećava broj zaposlenih“, a „ekonomija cveta“.

Podseća li vas to na izveštavanje ovdašnjih medija koji i doslovno ponavljaju iste reči o uspesima srpskog predsednika?

Tramp je u porodičnoj manufakturi osnovao servis „istinitih vesti“ u kojem se, maltene isključivo, govori o tome kako se „povećava broj zaposlenih“, a „ekonomija cveta“. Podseća li vas to na izveštavanje ovdašnjih medija koji i doslovno ponavljaju iste reči o uspesima srpskog predsednika?

Ako se, da se poslužimo još jednom Vujaklijinim Leksikonom, analogije takođe ispoljavaju i u ličnim osobinama, odnosno naravima, tada je netrpeljivost prema medijima, što će reći prema bilo kakvom kritičkom sudu, pre svojstvo autokratske nego demokratske ličnosti.

Kao što postoje sličnosti, istovetnosti čak, postoje i razlike, sadržane u različitom karakteru institucija (predstavničkog doma, pravosuđa, medija) koje su, po svojoj prirodi, brana monopolizaciji javnog mišljenja, što će reći bolesnoj, maltene manijačkoj potrebi za omnipotentnošću.

CNN je, tako, odbio da proda reklamno vreme za Trampov spot. Možete li da zamislite da bi se bilo koja televizijska mreža ovde usudila da odbaci Vučićev spot? Istini za volju, on nema ni potrebu da kupuje vreme na televiziji jer će ga režimski mediji, koje je – sa par izuzetaka – u celini uzeo pod svoje, sa otužnom snishodljivošću i podatnošću sa najvećim zadovoljstvom besplatno reklamirati.

Da se poređenja ne moraju svesti samo na ličnosti koje danas vladaju svedoči sada već antologijska izjava Olivera Stouna – isto toliko poznatog po kritičkom duhu koliko po filmovima – koji je za Obamu (u Americi svakako omiljenijeg od Trampa) rekao: „On je običan lažljivac, što ga je učinilo dobrim predsednikom“.

Može li se, imajući u vidu ovo zapažanje, izbeći analogija sa postojećim ličnostima na vlasti?

Kako stvari stoje – ne može.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend