Grub napad

Iz­ne­na­đe­na sam Ko­zi­će­vom am­bi­ci­jom da bra­ni pre­mi­je­ra od te ja­sne či­nje­nič­ne tvrd­nje ko­ju, ve­ru­jem, ni sam go­spo­din Vu­čić ne bi ospo­rio, bez ob­zi­ra na pret­hod­ne pe­tlja­vi­ne Bo­ri­sa Ta­di­ća sa pro­da­jom VAC-ovog ude­la u Po­li­ti­ci. Sum­njam da no­vo­i­za­bra­nom pred­sed­ni­ku mo­že da pri­ja od­bra­na čo­ve­ka ko­ji je u re­dak­ci­ji Po­li­ti­ke iz­me­đu osta­log za­pam­ćen i po pri­re­đi­va­nju zlo­gla­snih „Od­je­ka i re­a­go­va­nja“.

U vre­me ka­da sam ja vo­di­la re­dak­ci­ju, go­spo­din Vu­čić se ni­je me­šao u nje­no ure­đi­va­nje. Ne znam šta se u me­đu­vre­me­nu pro­me­ni­lo, ali Ured­ni­štvu bih do­bro­na­mer­no skre­nu­la pa­žnju da je lo­še sro­či­lo re­dak­cij­sku ogra­du na Po­gle­di­ma, ko­ja gla­si: „Pri­lo­zi ob­ja­vlje­ni u ru­bri­ci Po­gle­di od­ra­ža­va­ju sta­vo­ve auto­ra, ne uvek i ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku li­sta“.

Sta­vo­vi ko­lum­ni­sta se ret­ko do kra­ja po­du­da­ra­ju sa sta­vo­vi­ma ured­ni­štva, ali uvek iz­ra­ža­va­ju ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku li­sta. Ob­ja­vlji­va­nje Go­ra­na Ko­zi­ća i Đor­đa Mar­ti­ća, vo­le­la to Po­li­ti­ka ili ne, iz­raz je ure­đi­vač­ke po­li­ti­ke li­sta. Za­jed­no sa mno­gim dru­gim či­ta­o­ci­ma, i ja se žar­ko na­dam da se Ko­zi­će­vi i Mar­ti­će­vi sta­vo­vi ne po­kla­pa­ju sa sta­vo­vi­ma re­dak­ci­je, ali od­lu­ka da se nji­ho­vi tek­sto­vi ob­ja­vlju­ju u Po­li­ti­ci upra­vo je iz­raz ure­đi­vač­ke po­li­ti­ke li­sta.

Go­ran Ko­zić me pi­ta šta sam ja ura­di­la za Po­li­ti­ku. Re­kla bih da sam, ne­ka­da i uz ot­po­re u ko­le­gi­ju­mu, uklju­ču­ju­ći i ot­por sa­da­šnjeg vr­ši­o­ca du­žno­sti glav­nog ured­ni­ka, uve­la za­vid­nu ko­li­či­nu raz­li­či­tih po­gle­da u list. Taj plu­ra­li­zam je u pro­šloj de­ce­ni­ji bur­no kri­ti­ko­van, no da­nas i jav­nost pri­hva­ta da su do­bre no­vi­ne du­žne da ob­ja­vlju­ju ši­rok ra­spon raz­li­či­tih mi­šlje­nja.

Za­hval­na sam go­spo­di­nu Ko­zi­ću što mi je svo­jim gru­bim na­pa­dom u Po­li­ti­ci od 15. ma­ja pru­žio dra­go­ce­nu pri­li­ku da ob­ja­snim raz­li­ku iz­me­đu svo­je ure­đi­vač­ke po­li­ti­ke, i ove či­ji su adu­ti on i Đor­đe Mar­tić.

Na­če­lo ra­zno­vr­sno­sti ni­po­što ne pod­ra­zu­me­va oba­ve­zu da se ob­ja­vlju­ju auto­ri po­put ove dvo­ji­ce. Pro­sta­štvo, ogav­ne in­si­nu­a­ci­je i op­tu­žbe bez do­ka­za ni­kad ni­su za štam­pu. Ni­su bi­li za štam­pu ni de­ve­de­se­tih, ka­da ih je Po­li­ti­ka pr­vi put po­če­la ob­ja­vlji­va­ti, a po­go­to­vo ne bi sme­li bi­ti da­nas, kad Po­li­ti­ka opet že­li da bu­de list ure­đe­ne, pri­stoj­ne Sr­bi­je.

Bez ob­zi­ra na pri­ro­du mo­jih ne­sla­ga­nja s Alek­san­drom Vu­či­ćem oko Po­li­ti­ke, te­ško mi je da ve­ru­jem da on sto­ji iza po­vrat­ka go­vo­ra de­ve­de­se­tih u naš naj­bo­lji i najugledniji list, jer mu to ni­po­što ni­je u in­te­re­su.
Znam da na­ro­či­to vo­di ra­ču­na o to­me ka­ko će ga isto­ri­ja za­pam­ti­ti. Ali ako ne pri­pa­zi, ume­sto po Ki­ne­zi­ma u Sme­de­re­vu i auto­pu­tu kroz Ta­ko­vo, mo­gao bi bi­ti upam­ćen po ga­še­nju Tan­ju­ga i vra­ća­nju Po­li­ti­ke u Mi­lo­še­vi­će­vu eru.