Povampireni duh Anonimnog batinaša

Svi smo učili da „država ima monopol na upotrebu fizičke prisile“, i da je to jedan od civilizacijskih temelja na kojima počivaju uređena društva. Šta to, međutim, znači? Svakako ne to da je država nešto kao glavni siledžija u kraju, koji teži tome da ostane jedini siledžija u kraju, nego to da država ima i sprovodi zakone, tako da i sredstva sile i prisile nad građanima može da sprovodi samo u skladu s vlastitim ustavom i zakonima, i to samo onako i onoliko koliko je neophodno, zarad odvraćanja i prevencije većeg zla. A sve to u okviru međunarodnih standarda, dakako.

Ustavi, zakoni i međunarodni standardi ne definišu, međutim, samo to dokle sežu prava države na intervenciju, a gde počinje njena dužnost da se prema građanima odnosi uz puno uvažavanje njihovih prava, nego regulišu i šta „država“ u ovom slučaju uopšte znači, to jest na šta i koga uopšte mislimo kada kažemo da država, pod izvesnim uslovima, ima pravo na upotrebu fizičke sile radi sprečavanja bezakonja.

To, recimo, nikako ne znači da vladajuća stranka ili neka druga politička i tome slična organizacija ima pravo da sprovodi silu nad građanima, recimo nad političkim neistomišljenicima, demonstrantima ili novinarima.

Šta, međutim, kad „na marginama“ ceremonijala predsedničke inauguracije Aleksandra Vučića, nepoznati ljudi koji odbijaju da se legitimišu nastupe nasilno prema novinarki dnevnog lista Danas, ili prema jednom fotoreporteru, ugrožavajući i njihov fizički integritet i pravo na rad?

Ceo tekst pročitajte na sajtu Radio Slobodna Evropa.