Suđenje zbog pretnji OK radiju: Svedoci neuverljivi, Nikolić ponovo bahat
Stavljanje žrtve na stub srama: Vređanje i isleđivanje novinara Milana Jovanovića u procesu za paljenje njegove kuće
Jedan Bakarec (ne) čini proleće: Da li će profesionalni novinari i u novom sazivu Skupštine Srbije biti redovne mete napada?
Boris Džonson i posledice lošeg novinarstva: Plavokosa ambicija
Igor Milošević u “Informeru”: Platforma za višestrukog silovatelja
„Važno je šta pišeš, a ne gde objavljuješ“. Bio sam prvo mlad i neiskusan, potom mlad i iskusan, i uporno sam pokušavao da poverujem u istinitost ove kafanske novinarske mudrosti, naročito raširene među kolumnistima.
Novine treba kupovati na kiosku i čitati na papiru.
Kolumnista Teofil Pančić kazao je da je novi gradski sekretar za kulturu i informisanje u Šapcu Miroslav Mijušković, koji je sa čelnih mesta pozorišta i muzeja u tom gradu smenio Minju Bogavac i Nelu Tonković, „ranije cenzurisao kolumne“ u novosadskom listu Dnevnik.
"Iskustvo nam je palanačko"; ovako glasi jedina rečenica iz "Filosofije palanke" koju su svi pročitali, ili bar čuli za nju. Kamo sreće da su makar o njoj bolje razmislili. Možda je Konstantinović baš ovom rečenicom započeo tekst svoje najpoznatije i najoklevetanije knjige upravo računajući na to da mnogi dalje od prve rečenice neće ni odmaći, pa neka bar ona bude sublimativna i upečatljiva.
Iako je Ministarstvo kulture i informisanja u svom prekjučerašnjem saopštenju objavilo da želi da prekine polemiku u vezi sa događajima na izložbi stripa i crteža u Staroj Kapetaniji, novi bestidni napadi NIN-a i Vremena iznuđuju javni odgovor, ovoga puta ne Ministarstva kulture i informisanja, već moj lično. Pored ostalog i zato što ni u jednom od ta dva lista to saopštenje Ministarstva kulture i informisanja nije objavljeno.
Mnogi su mediji na taj način razoreni, mada je to retko bivalo ovako spektakularno kao s Indexom, uz pripadajuću buku i bes, a mnogo češće tiho i ispod žita, reetatizacijom ili nekom klijentalističkom promenom vlasničke strukture, menadžmenta i uredništva.
U policijskoj državi svaki čas je policijski, a najviše onaj koji to tobože više nije
Malo je autora u regionu koje prepoznajete već po prvoj rečenici koju napišu. S druge strane, kada pročitate ime Teofil Pančić, odmah znate da iza toga sledi tekst koji ćete pročitati u dahu, pa onda ponovo, pa još još koji put, pa ćete ga prepričavati sa prijateljima i često, sačuvati u svojoj ličnoj arhivi.
"Kada doslovno na dnevnoj bazi imate prozivanje novinara koji kritički nastupaju u medijima kao nekakvih izdajnika i neprijatelja, ako to govore prvi ljudi ove države, i to rade stalno... pa šta je onda poruka nego da su novinari divljač za odstrel? Nije to samo cehovska priča, o medijima i njihovom položaju, ovo je priča o stanju demokratije u jednoj zemlji", rekao je Teofil Pančić gostujući u Pressingu kod Jugoslava Ćosića.
Zaslužuju li Tijanić i Tirnanić ulice, i zaslužuje li ovo društvo zrelu kulturu sećanja
Smenu vlasti u Srbiji teško je zamisliti, dati joj rok trajanja i još teže predvideti način njenog odlaska sa vladajuće pozicije zaključeno je u razgovoru o medijskim slobodama “Srbija posle Vučića”, večeras u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Tek manji deo onih koje u formalnom i društveno-klasnom smislu smatramo inteligencijom ima kulturne nazore, vrednosti i potrebe kakve konvencionalno povezujemo s tim slojem
Nastavlja se borba za pokrajinski javni servis.
Tribina „Ko se plaši slobodne reči?” održana sinoć u Pančevu
"Vučić je gori od Miloševića, jedino što za razliku od Miloševića, Vučić ne ubija – još”
Kako je zbog jednog tvita slavni glumac proglašen atentatorom na srpskog predsjednika.
Dok se svi vrate s odmora, "Politika" će već biti transformisana u "Informer" s ćiriličnim fontom i dužim tekstovima
Svi smo učili da „država ima monopol na upotrebu fizičke prisile“, i da je to jedan od civilizacijskih temelja na kojima počivaju uređena društva. Šta to, međutim, znači? Svakako ne to da je država nešto kao glavni siledžija u kraju, koji teži tome da ostane jedini siledžija u kraju, nego to da država ima i sprovodi zakone, tako da i sredstva sile i prisile nad građanima može da sprovodi samo u skladu s vlastitim ustavom i zakonima, i to samo onako i onoliko koliko je neophodno, zarad odvraćanja i prevencije većeg zla. A sve to u okviru međunarodnih standarda, dakako.
U Srbji su izbori kao Nacionalno prvenstvo u fudbalu ili košarci, dešava se sezonski, znači stalno je u toku.
Kako me je Nebojša Krstić učlanio u „zajednički zločinački poduhvat“ koji je omogućio ubistvo Zorana Đinđića, a sada radi o glavi Aleksandru Vučiću
