Prirodna pogibija

Tehnički gledano, to je u izvesnom smislu reči tačno. Samo što je taj smisao suštinski – besmislen.

Slavko Ćuruvija je pao u ulazu zgrade u kojoj je živeo, i više nikada nije ustao.

Nije pao jer se okliznuo niti ga je pokosio srčani udar.

Upucan je iz pištolja, i evo već četvrt veka kako u Srbiji nema čoveka koji ne zna da je taj pištolj bio u državnom vlasništvu, da je onaj koji je pucao u Ćuruviju bio u državnoj službi i da ga je upucao po naređenju sebi nadređenih državnih službenika.

Nije nepoznato ni ko je njima naredio da mu to narede, to čak i piše u jednoj pravosnažnoj sudskoj presudi: tadašnji predsednik države.

Uz ovakvo ili onakvo saučestvovanje svoje supružnice.

Država, naročito izesni tipovi države, voli da ima i čuva svoje mračne tajne, ali ovo jedva da je ikada makar i u pokušaju bilo tajna.

Zamisao je bila da svima bude jasno ko je i zbog čega ubio Slavka Ćuruviju – jer je kazna za njega ujedno bila i poruka za druge – ali da se učini sve da to bude sudski nedokazivo ili barem nedokazano, iz ovog ili onog razloga.

Četvrt veka kasnije, jasno nam je da je zamisao u potpunosti ostvarena.

Ubice nam se smeju iz groba.

A šta ćemo sa sporednim, ali živim ubicama?

Ništa.

Živeće i umreće neosuđeni.

Naposletku, kruzovski rečeno ali mnogo manje cinično a mnogo više tačno, i nisu oni ubili Ćuruviju, nego ga je ubila država.

Ne bilo koja, nego Srbija.

Ne bilo kakva nego onakva kakvom su je ubice skrojile: država koja misli da te je rodila i uverena je da ima pravo i da te ubije.

Tako je svugde gde je čovek ništa, a država sve, pa zašto da tako ne bude i ovde?

Za Ćuruviju barem nema sumnje da nije sam od sebe otišao u smrt, nego da je u nju gurnut.

Za Alekseja Navaljnog, evo, čujemo da je umro.

Dobro, dešava se da ljudi umru relativno mladi i relativno zdravi, ali je to ipak relativno nenormalno. Ili nije?

U ogromnoj Aleksejevoj otadžbini umire se na najčudnije moguće načine, dostojne baštine Bulgakova i Harmsa.

Recimo, u poslednje vreme je zavladala epidemija padanja s prozora.

Ničim izazvani, mnogi ljudi u nemilosti države, ili čak državini ljudi u koje je država obiljno posumnjala da su joj neverni, doživeli su, ali ne i preživeli, da padnu s prozora ili terase, kao da su najednom, u najpogrešnijem trenutku, izgubili osećaj za ravnotežu.

Navaljni nije takav slučaj: tamo gde je njegov život okončan – u kažnjeničkoj koloniji usred ledenih pustara dubokog sibirskog severa – teško da ima vertikala dovoljno visokih da bi se sa njih dalo pasti.

Ovde, dakle, nema posla zaToma Kruza?

O, ima, kao malo gde. Navaljni je još pre koju godinu stručno otrovan uglednim novičokom, ali su ga čudo, sreća i spretnost spasili, čime je pokvario planove onih koji ne vole da im neko kvari planove.

Nakon što se daleko od Otadžbine koliko-toliko oporavio, vratio se mečki na rupu, a ova mu je uzvratila „darovavši mu robiju, a nadu ni za tren“.

Pa je tu robiju produžila i pojačala, jednom, pa opet, sve dok ga nije smestila u bestragiju iz najledenijih priča Varlama Šalamova.

Odakle nam sada, ne baš tronuta, javlja da je umro.

Prirodnom smrću, naravno: kako bi se drugačije umiralo usred „netaknute prirode“, gde ljudska noga kroči samo ako je u bukagijama?

Ta vest, međutim, ne može biti tačna, jer tamo gde je on bio, tamo se ne umire, tamo se gine.

Ko god tamo umre, ubijen je: samo slanje na takvu adresu je brisanje sa spiska živih. Poneko, doduše, i preživi, ali to je kao i sa atentatima: nekoga neće metak, ali je njegov život slučajan, dok bi smrt bila namerna.

Nešto mi govori da ni za ubicu Navaljnog i njegove izvršioce neće biti suda.

Mada ćemo svi znati od čega i od koga je kažnjenik poginuo.

Gvozdeni je to zakon u državama u kojima je pogibija deo prirodnog poretka.