Ćerka ubijenog srpskog novinara Slavka Ćuruvije o svojoj 27-godišnjoj borbi za pravdu

Slavko Ćuruvija, vlasnik prvih privatnih dnevnih novina u Srbiji, Dnevni telegraf, ubijen je 11. aprila 1999. godine ispred svoje kuće u Beogradu. Nakon višedecenijske potrage za odgovornošću, slučaj je doživeo prekretnicu u februaru 2024. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo pravosnažnu oslobađajuću presudu za četvoricu bivših pripadnika Resora državne bezbednosti iz vremena Slobodana Miloševića, koji su ranije bili osuđeni za ubistvo. Iako je Vrhovni sud Srbije u januaru 2026. presudio da je ta oslobađajuća presuda zasnovana na ozbiljnim povredama zakona i pogrešnom prikazivanju dokaza, ona ostaje na snazi. Danas je slučaj zaglavljen u stanju potpune nekažnjivosti.

U ovom intervjuu za CPJ, Ćuruvijina kćerka, Jelena Ćuruvija, govori o trenutnom stanju svoje borbe za pravdu, poruci koju ubistvo njenog oca šalje današnjim novinarima u Srbiji i svojim stalnim „pravnim akrobacijama“ u pokušaju da dođe do pravde u Srbiji i na evropskom nivou.

Intervju je uređen radi dužine i jasnoće.

CPJ: Ako biste danas nekoj mladoj osobi govorili o svom ocu, šta biste želeli da ona zna o njemu kao novinaru?

Jelena Ćuruvija: Moja ćerka sada ima 11 godina i želim da joj na neki način predstavim njenog dedu. Kada razgovaram s njom, kažem joj da je njen deda bio veoma hrabar čovek, koji je svoj posao radio s toliko strasti, poštenja i posvećenosti da nije želeo da pravi nikakve kompromise. Mislim da je bio retka osoba — nije ih bilo mnogo ni tada, a sada ih je još manje. Strastveno je insistirao na pravdi.

CPJ: Koliko mislite da je slučaj njegovog ubistva promenio Srbiju?

Ćuruvija: On je bio poslednji svetionik slobodnog novinarstva u Srbiji, ili čak pionir, jer su njegove novine bile prve privatne novine u zemlji i za vrlo kratko vreme imale su najveći tiraž u tadašnjoj Srbiji. Njegovo ubistvo poslalo je poruku da u Srbiji ne može biti slobodnog novinarstva, da ne može biti slobodnog mišljenja i slobode govora, i da će ljudi koji na tome insistiraju biti kažnjeni. To je bio početak uništavanja slobodnog novinarstva i mogu da kažem da je ono što se danas dešava u Srbiji zapravo posledica ubistva mog oca.

CPJ: Da li to znači da bi, da je vaš otac danas glavni urednik, Srbija bila veoma drugačija zemlja?

Ćuruvija: Da je moj otac živ, slika Srbije bila bi zaista drugačija. Bio bi glasan kao što je bio i tada, i sigurna sam da situacija u medijima ne bi bila ovako katastrofalna. Da nije ubijen, mislim da ni Zoran Đinđić ne bi bio ubijen, a možda se ne bi dogodila ni druga važna politička ubistva. Srbija bi izgledala potpuno drugačije nego danas.

CPJ: Kada se osvrnete na ovih 27 godina, da li ste imali nadu da će slučaj biti rešen? Da li ste verovali da će Srbija doći do presude?

Ćuruvija: U početku nisam, moram to da priznam. Prvih 13 godina se apsolutno ništa nije događalo u vezi s rešavanjem ubistva mog oca. Onda je, iznenađujuće, na početku vladavine predsednika Aleksandra Vučića, vlada osnovala posebnu komisiju, a ljudi koji su kasnije okrivljeni za ubistvo mog oca bili su uhapšeni. To je ukazivalo na to da postoji politička odluka da se ubistvo reši, tako da sam imala vere. Prva presuda bila je osuđujuća i mislila sam da će se stvar završiti kako treba.

CPJ: Kako ste se osećali kada je doneta konačna oslobađajuća presuda? Da li ste je očekivali?

Ćuruvija: Oko šest meseci pre nego što smo zvanično dobili presudu dobijali smo informacije da će odluka biti oslobađajuća, tako da sam imala vremena da se emocionalno pripremim. Ali to je svakako bio šok.

CPJ: U jednom ranijem intervjuu svoje trenutne napore nazvali ste „maratonom“. Šta sada možete da uradite kako biste sačuvali uspomenu na njega?

Ćuruvija: Imam fondaciju posvećenu sećanju na njega i trudimo se da svi mladi ljudi u Srbiji saznaju ko je bio moj otac. Dodatno se angažujemo i sa međunarodnom zajednicom koja se bavi slobodom medija. Uz neke pravne akrobacije, trenutno smo u fazi iscrpljivanja svih pravnih mogućnosti da dođemo do pravde ovde u Srbiji, pre nego što slučaj iznesemo pred Evropski sud za ljudska prava.

CPJ: Šta mislite o pretnjama s kojima se danas suočavaju novinari u Srbiji?

Ćuruvija: Nekažnjivost u slučaju mog oca poslala je jasnu poruku novinarima i građanima u Srbiji da mogu da se suoče s ozbiljnim posledicama ako insistiraju na izražavanju svojih stavova, a novinarima ako insistiraju na objektivnom izveštavanju. Ovakvo targetiranje je manje-više realnost za sve novinare danas koji pokušavaju da svoj posao rade kako treba. Ipak, verujem da sada postoji veća vidljivost, kao i više jedinstva i solidarnosti među novinarima nego što je bilo devedesetih.

CPJ: Na ličnom nivou, kako ste izdržali ovaj 27-godišnji put?

Ćuruvija: Taj put je za mene bio emocionalno veoma intenzivan. Ali dobra stvar koja se dogodila, ako u ovom slučaju ima ičeg dobrog, jeste to što sam izgradila čitavu zajednicu ljudi kojima je ovaj slučaj važan iz istih razloga iz kojih je važan i meni. Danas imam isto godina koliko je moj otac imao kada je ubijen, i kažem ono što je on govorio: „Pobedićemo jer smo lepi i pametni.“