11. apr 2024.

Ubistvo u Ulici Slavka Ćuruvije

Ovaj tekst govori o tome kako je ubistvo Slavka Ćuruvije izvitoperilo život njegove ćerke Jelene. Nastao je u oktobru 2019. godine, neposredno nakon prve presude bivšim pripadnicima Resora državne bezbednosti, koje je nedavno Apelacioni sud konačno i definitivno oslobodio. Na 25. godišnjicu Slavkove smrti, dodaćemo samo još Jelenine reči: „Ovom presudom je poslata zastrašujuća poruka novinarima i građanima – možemo da vas uništimo, pa možda i ubijemo, bukvalno da vas više nema i za to niko neće odgovarati.“

Jelena Ćuruvija (foto: Cenzolovka / Perica Gunjić)

Na sam Uskrs, 11. aprila 1999. godine, po divnom sunčanom danu, dok je NATO bombardovao Srbiju, Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina, beogradskih listova koji su otvoreno i oštro kritikovali diktaturu Slobodana Miloševića, njegove ratove i nacionalizam, vraćao se iz šetnje držeći za ruku Branku Prpu, svoju partnerku. Kada su ušli u haustor zgrade, neko je Branku snažno udario po glavi i dok je padala, kako je stajalo u prvobitnoj optužnici, ispalio je u Slavka nekoliko rafala iz „škorpiona” sa prigušivačem, a zatim mu prišao i „overio” ga. Njegova ćerka Jelena Ćuruvija je iz pozorišta u istoj ulici otišla par sati ranije kod mame na ručak.

Slavkove novine su, iako zabranjene, sve do bombardovanja štampane u Crnoj Gori, a onda bukvalno švercovane u Srbiju kao poštanski paketi, u kamionima ispod paradajza, u poštanskim paketima, gepecima automobila… Na sve načine. Prodavale su se tajno po beogradskim kafanama, „ispod ruke” i sa osvrtanjem – policija je zaplenjivala primerke i pokušavala da sazna od koga su ih dobili, kako bi prekinula kanale „distribucije”. Prostorije redakcije su bile zapečaćene, oprema oduzeta, dvojica kolega u zatvoru, Slavko je takođe imao presudu na pet meseci „zbog uznemiravanja javnosti”.

Drakonske finansijske kazne izricane po suludom novom zakonu (ministar informisanja je bio sadašnji predsednik Aleksandar Vučić, čija je stranka i predložila zakon) ispraznile su mu račune, za kredite i kazne je još dugovao. Odlučio je da ne štampa novine dok traje ratna cenzura, a poslovno gledano, i bolje mu je bilo. Nije bilo načina da ne gubi novac, koji i tako više nije imao.

Živeo je kao lik iz nekog romana. Nema puno takvih ljudi. Znaš, ta rečenica: Kapetan ne napušta svoj brod – to je nešto što je rekao i – učinio. Kako kaže, tako i živi. Bio je ponosan, nije hteo da pravi kompromise i mislim da je bio spreman na sve posledice

Slavko se, međutim, glasno suprotstavljao samoubilačkoj politici režima, u Srbiji i inostranstvu, obratio se i Kongresu SAD. Dok su doletali „tomahavci” i vraćali Srbiju u srednji vek uništavajući privredu i infrastrukturu, Ekspres politika je objavila tekst pod naslovom „Ćuruvija dočekao bombe”, optužujući ga da se zalagao za bombardovanje Srbije. Tekst je pročitan u centralnoj informativnoj emisiji državne televizije. Pet dana kasnije, Slavko je primio 14 metaka i zauvek prestao da uznemirava diktatora.

Hiljade ljudi odlučile su da ignorišu sirene za vazdušni napad koje su jezivo zavijale nad Slavkovim sprovodom. „Ko je sledeći”, svi su se pitali.

Godinu i po nakon ubistva, strovalio se i diktatorski režim u uličnoj revoluciji koja, međutim, nije imala snage da razmontira kriminalizovane tajne službe. Tragovi njihovih zločina su neometano uništavani, istrage obesmišljavane, svedoci zastrašivani. Tek šesnaest godina posle ubistva, pod pritiskom međunarodne zajednice, podignuta je nova optužnica, gotovo identična prvoj. Samo što je ovog puta tužilaštvu bilo dopušteno da radi sa onim što je preostalo. Bar na početku.

Gotovo tačno dvadeset godina nakon ubistva, 2019. godine, prvi čovek tajne službe iz vremena ubistva, Radomir Marković, već u zatvoru zbog niza ubistava i drugih zločina, ironično je mahao glavom dok je slušao kako dobija još 30 godina za Slavkovo ubistvo. Sa njim su nepomično stajala i dvojica vodećih ljudi beogradskog centra tajne službe, Milan Radonjić i Ratko Romić, i slušali kako dobijaju po 20 i 30 godina. Sam izvršilac, Miroslav Kurak, takođe je osuđen, ali u bekstvu. Poslednji put je viđen pre nekoliko godina na Fejsbuku, kao profesionalni lovac u Africi.

Strašno je teško pitati Jelenu Ćuruviju, Slavkovu ćerku, kako se oseća, iako je prošlo par meseci od presude. Teško je raspirivati joj osećanja, propitivati je o porazu ovog društva za čiju je nadu, bar u privid normalnosti, njen otac dao život. Teško je tražiti od nje da priča o svom ocu, zato što se sve završilo ovako kako su to uradile ove sudije Apelacionog suda. To je, međutim, posao kojem se Jelenin otac posvetio, čiju je sudbinu želela da ovo društvo upamti i o čemu se mora razgovarati, upravo kako ovu strašnu priču ne bi progutala opšta entropija u kojoj živimo.

Tata

Nekada davno, međutim, porodica Ćuruvija se vraćala s mora. Otputovali su tamo kolima krivudavim putem kroz planine, a mršava devojčica na zadnjem sedištu neprestano je povraćala i istinski se mučila. Kada je došlo vreme za povratak u Beograd, trebalo je ponovo voziti istim putem.

– On je rekao: „Nema šanse da opet prolaziš kroz ovo. Idite vi ostali kolima, nas dvoje ćemo vozom.” I tako smo otišli do Zagreba. Dok smo čekali voz za Beograd, poveo me je u šetnju, pokazao mi gde je stan u kojem je rođen, jeli smo kolače… Zagreb je divan, ali meni je najviše značilo to što moj tata nije dozvolio da opet povraćam i mučim se. Bio je brižan. Činilo mi se da me je osećao. Kad si dete u problemu, a nećeš to da deliš ni sa kim, super je kad osetiš da to neko prepoznaje i kaže: „Ej! Šta je bilo? Šta se dešava? Ajmo u šetnju!” Često je to radio, samo dođe i kaže: „Ej, ‘ajmo ti i ja.” Pa me kroz šetnju malo ispita gde sam, šta sam, šta mi se mota po glavi… Malu devojčicu.

Slavko je Jeleni postavljao pitanja, slušao je, pokazivao poštovanje za njeno mišljenje.

– Jednom sam se, dosta kasnije, naljutila na najbolju drugaricu što nije bila spremna da učestvuje u protestima zbog Dnevnog telegrafa i što nije htela da nam da da objavimo neku važnu informaciju do koje je došla. „Nemoj to da radiš”, rekao mi je. “Svako ima svoj kapacitet, razloge i motive. Nemoj da ih osuđuješ.” Imam, eto, neke super rečenice koje pamtim i koje su mi bile putokaz. Stvarno je njegov život bio putokaz. Za mene je to i dan-danas.

Mislila sam da ništa ne može da mu se desi

Živeo je novinarstvo, ono je bilo veći deo njegove ličnosti, to ga je ložilo, on je to voleo, ceo taj drajv. „Idemo na miting ispred skupštine”, rekao bi mi i poveo me. Imala sam dvanaest ili trinaest godina. Provukao me je tamo gde su novinari, odmah kod govornice. On je tu nešto hvatao ljude da mu daju izjavu, pričao sa kolegama… Shvatala sam da je važno što on u tome učestvuje, što je video veću sliku, što nije imao mali um fokusiran samo na sebe. Nije on samo video veću sliku, nego je bio i deo nje i trudio se da je menja svojim delovanjem, svojim pisanjem. Kad se konačno ‘smestio’ u Dnevnom telegrafu, napravio je takvu atmosferu u redakciji da su ljudi dolazili i kad nisu imali posla. Ljudi su se družili, pričali, raspravljali, svađali, a onda izađu novine i – odjednom svi sednu i čitaju. Ne samo urednici, nego i novinari i klinci kuriri, svi. Dnevni telegraf je bio centar sveta tim ljudima. Moj tata je to napravio. Bila sam jako ponosna.

Kada se list razmahao, preživeo raznovrsne napade i postao tiražan i uticajan, režim je pokrenuo svoju destruktivnu mašineriju.

U meni je nastao… mrak. Dug, dug period u kojem je sve bilo besmisleno. Kad imaš takvu viziju svog roditelja, velikog čoveka punog samopouzdanja koji govori svima šta misli i ne boji se nikoga, prosto ne možeš da pojmiš da neko u stvari može da ga ubije i da ga nema

– Izgledao mi je jak. Bio je visok čovek i hodao je nekako uspravno. Imao je tu harizmu, kad se pojavi – bio je centar događaja. Mislila sam da ne može ništa da mu se desi. Pogotovo što je on stvarno pružao otpor, ne samo verbalno, nego je delovao. Išao je u Evropu, držao govore, viđao se sa ambasadorima, u Vašingtonu držao govor pred Kongresom… Trudio se da odbrani ne samo sebe, nego i svoj način mišljenja i bavljenja tom profesijom. Shvatala sam dobro da je frka. Otišla sam na fakultet i rekla profesoru da mislim da mi je mesto pored oca. On je rekao: „Apsolutno.” Tako sam bukvalno od oktobra 1998. pa do kraja bila s njim. Išli smo na seriju tribina „Nije srpski ćutati” po Srbiji i nekako preuzela ulogu nekog malog telohranitelja. Tako sam ja sebe videla – da sam uvek iza njega i samo posmatram i pokušavam da lociram opasnost. Izveštila sam se da prepoznajem „debeovce” u masi. Bilo mi je jako važno da budem pored njega i verovala sam da mogu svojim prisustvom na neki način da ga zaštitim.

Zatim je politička kriza dosegla kulminaciju. Krah pregovora o Kosovu pokrenuo je vazdušne napade na Srbiju. Uvedeno je vanredno stanje, regrutacija, racionisanje, zamračenje gradova… Svakoga dana u isto vreme sa Brankom je šetao od svog stana u Svetogorskoj ulici do Kalemegdana i nazad, uz put srećući poznanike i prijatelje. Svi su ga pitali zašto i on, kao mnogi opozicioni političari i ugledni novinari, ne ode u Crnu Goru, gde je bilo bezbedno. Pitala ga je i Jelena. Odgovorio joj je da kapetan svoj brod ne napušta.

– Živeo je kao lik iz nekog romana. Nema puno takvih ljudi. Znaš, ta rečenica: Kapetan ne napušta svoj brod – to je nešto što je rekao i – učinio. Kako kaže, tako i živi. Rekao je ‘neću obezbeđenje’, i kad je šetao ulicom, nije ga ni imao. Bio je ponosan, nije hteo da pravi kompromise i tamo negde, duboko u svesti, mislim da je bio spreman na sve posledice. Ali mi se čini da nije znao, da nije mogao da zamisli da će krajem dvadesetog veka neko stvarno da ga ubije usred bela dana. Očekivao je da ide u zatvor, da će da mu unište novine, ali mislim da na kraju dana ipak ne bi mogao da poveruje da će ga ubiti.

11. april 1999.

Bila sam u Ateljeu 212, pošto je bio Uskrs i zvali su nas da učestvujemo u proslavi. Kada je krenuo u šetnju, svratio je, pa smo se videli na par minuta i rastali se, kao: “Jel’ se vidimo, da, vidimo se kasnije, dogovorićemo se…” Onda sam bila kod mame na ručku i otišla kod najbolje drugarice. Mama je zvala.

– Dođi brzo, nešto se desilo sa tatom.

– Šta?

– Pucali su u njega.

– Jel’ živ?

– Ne znam.

Odjurila sam kod mame i zvala brata. Počeo je da plače.

– Ubili su ga.

Od početka razgovora, prvi put, ćerka čoveka koji je odbijao da se pogne pred Miloševićem i njegovim pomahnitalim službama, Jelena Ćuruvija nije uspela da ne zaplače.

– I to je bilo to. Znaš, izguraš ti to na početku, u tom periodu šoka treba da se desi ta neka operativa, ta neka sahrana, neko treba da ide da ga identifikuje, odlazi moj ujak jer mi ne možemo… Sahrana je bila, ako se tako može reći, veličanstvena, jer se dešavala pod uzbunom za bombardovanje, a došle su hiljade i hiljade ljudi. Uprkos svemu. To je stvarno bilo dirljivo. Tužno. I svečano.

Sahrane se, međutim, završe, a onda porodica ode kući i uskoro ostane sama.

– U meni je nastao… mrak. Nekako baš evidentan mrak. Dug, dug period u kojem je sve bilo besmisleno. Jer, u stvari, znaš, kad imaš takvu viziju svog roditelja, velikog čoveka punog samopouzdanja koji govori svima šta misli i ne boji se nikoga, prosto ne možeš da pojmiš da neko u stvari može da ga slomi. Da ga ubije i da ga nema. To je bio baš mrak. Bukvalno. Ali posle toga ide jedan dug period shvatanja da ga nema i to je u stvari najgore. U jednom trenutku prosto shvatiš da ti tu osobu više nećeš videti nikada. I to je to.

Najveća borba

Jelena i Rade nisu imali mnogo vremena za patnju. Jelena je prvo shvatila da tajna služba i nju prati, što joj je kasnije više upućenih ljudi potvrdilo, a svedoci na suđenju su potvrdili i da su ih prisluškivali. Banke od kojih je Slavko uzimao kredite tražile su svoj novac i htele da im oduzmu kuću. Branka Prpa je tužila Slavkovu ćerku i sina, smatrajući se vanbračnom suprugom i tražila imovinu, pre svega stan. Novinari Dnevnog telegrafa su počeli da traže da se novine obnove, ali tako da im Jelena i Rade prepuste preduzeće. Kada je Jelena oklevala, okrenuli su se protiv nje i počeli da traže uglove za ucenu, kako bi je na to naterali.

Od troje sudija u sudnici jedino je predsedavajuća bila prisutna. U smislu zaintereso-vanosti. Drugi sudija je bio na telefonu, treći na kompjuteru, čak malo i odspavao. Apsolutno ih nije zanimalo šta se dešava. Svedočio je čovek iz DB-a koji je prisluškivao naš stan

– Imala sam 22-23 godine. Borim se svakog dana sa besmislom, mrakom koji je ostao iza tatinog ubistva, a meseci mi prolaze u mučnim sastancima na kojima svi ti ljudi koji mogu da mi budu roditelji od mene nešto traže. A onda, uveče… Oko mene su se okupili moji mladi prijatelji, uveče bih bila s njima. Bili su dobronamerni, ali onako, prilično besvesni. Tu su zbog mene, pružaju mi podršku, ali nisu mogli potpuno da shvate šta mi se dešava, jer nemaju to iskustvo. Tačno se sećam kada sam jedne takve noći sa prijateljima pomislila, vrlo jasno: „Neću da postanem kao svi ti ljudi sa kojima se preko dana borim!” Odlučila sam da po svaku cenu ostanem dobra i čestita osoba i da, kad stignem u njihove godine, budem normalna i da sve što radim, radim iz dobrih, čistih motiva. I veruj mi, jako dugo mi je to bila glavna ambicija u životu. Bukvalno glavna. Važnija i od karijere.

Kredite su nekako sredili sa bankom, koja je odustala od oduzimanja kuće. Sudski proces sa Brankom Prpom završio se u korist Jelene i Radeta, dugih devet godina nakon ubistva. Razni ljudi su još dugo pokušavali da steknu brend Dnevnog telegrafa. Sve su ih odbili, pa i jednu vrlo „nepristojnu ponudu” od „britanskih poslovnih ljudi”, za koje se ispostavilo da su zapravo vrlo iz Srbije. Za Slavkom su se još valjali veliki talasi na kojima je Jelena nekako jahala. Provesti tako mladost, međutim, ima cenu.

– U svim tim godinama osećala sam se dosta usamljeno. Nije bilo nikoga, apsolutno nikoga ko bi nam pomogao. I nikoga nije bilo briga. Mnogi su mislili da to što Branka priča nije istina, da to što ti novinari rade nije OK, ali niko nije hteo time da se bavi. Godine su prolazile. Ja sam vodila svoj život. Završila akademiju, počela da se bavim glumom, Rade je vrlo brzo otišao iz zemlje i danas živi u Americi, jer nije mogao to da izdrži. U međuvremenu sam se i udala. Ali, od svega ovoga, možda mi je najteže palo što je ceo taj stres i sve što mi se dešavalo učinio da dugo nisam mogla da imam dete. To je, u stvari, moja najveća borba. Dobro, konačno se i to dobro završilo, dugo, dugo sam se borila, dvanaest godina, da dobijem dete. Za moju dijagnozu se ne zna šta je izaziva, ali svi su doktori zajedno sa mnom došli do zaključka da je to od količine stresa koji godinama skupljam. Ali, eto, i u toj borbi je došla pobeda. Rodila sam svoju devojčicu. Svih ovih dvadeset godina je bilo dosta mučno. Bilo mi je potrebno dosta snage samo da ostanem normalna. Ali sam čula jednu rečenicu: „Dato ti je da nosiš koliko možeš da izdržiš.” Izgleda da je stvarno tako.

U međuvremenu, pomoću snažne inicijative sveže osnovane Komisije za istrage ubistva novinara, političke okolnosti su izrodile optužnicu za Slavkovo ubistvo. Jelena je sa bratom već osnovala i Slavko Ćuruvija fondaciju. Jedan od projekata Fondacije, veb-sajt Cenzolovka, pomogao je da sudski proces dobije i veću vidljivost.

Grčka tragedija – oči u oči sa očevim ubicama

Pozvali su me u sud u istražnom postupku. Ušla sam u neku prostoriju i tu su bili tužilac, neke dve osobe sa strane, ja u sredini, advokati… Advokati su ćaskali: „U, vidi što ti je dobar sat!” „Da, kupio sam ga tu-i-tu…” Tako neka dnevna priča, jutro je bilo, neko malo dalje sedi i čita novine… Odnos prema razlogu zbog kojeg smo tu bio mi je jeziv. Kao da je sve to nebitno – eto još jedan, bilo koji neki pravni postupak. Onda su ušli optuženi. Opušteni, kao da to tu nikome ništa ne znači. Ja sam ih tada prvi put videla u životu. Prošli su bukvalno metar pored mene i seli mi iza leđa. Nema zida, stakla, ničega. Meni iza leđa. Tata je ubijen sleđa. Užasno neprijatan osećaj. To je bilo užasno stresno. Nisam mogla da se oporavim više od mesec dana. Posle toga sam prvi put u životu otišla kod psihijatra. Nisam znala šta s tim da radim, to je kao grčka tragedija – sretneš se oči u oči sa ubicama svog oca.

Odgovorila je na sva pitanja i otišla, ozbiljno uzdrmana, da se pribere. Mnogo kasnije, međutim, Jelenin advokat je zamolio da dođe na suđenje da svedoči, ali i da prisustvom ojača njihov nastup.

– Sedela sam u sudnici. Od troje sudija, jedino je (pedsedavajuća tročlanog sudskog veća) Snežana Jovanović bila prisutna. U smislu zainteresovanosti. Drugi sudija je bio na telefonu, treći na kompjuteru i čak malo i odspavao u jednom trenutku. Apsolutno ih nije zanimalo šta se dešava. Svedočio je stariji čovek iz DB-a koji je prisluškivao naš stan. Shvatila sam da je slušao sve moje razgovore. To je taj. On sve zna. Užasno je čudno kada vidiš tu osobu. Imaš ti to u svesti, tata je rekao da pazimo šta pričamo, ali… Bio je toliko uplašen da je sve vreme mucao. Kada su svi drugi završili sa pitanjima, i optuženi su dobili priliku. Izašli su iz one svoje sobice i Radonjić je došao, stao pravo tu, bukvalno pored mene. Uzeo je naš mikrofon, a onda je tako nastupio prema tom svedoku da mu je u stvari držanjem i načinom govora sve vreme pretio: „Jesam li ja ikada tebi dao nalog da radiš nešto što nije u okviru tvog posla”, a ovaj kaže, mucajući još više od straha: „Nisi, šefe, nisi.” Znači on je i dalje njemu šef. A šef se i dalje na njega dere. E, to je bila atmosfera. Bila sam toliko ljuta da mi je došlo da na kraju uzmem mikrofon i kažem: „Sram vas sve bilo! Ovo je neljudski. Ovo je bahato, bezobrazno, ovo je…” Poludela sam. Osećanja su mi govorila da sve to toliko omalovažava tatu da je to nepodnošljivo. Kada sam izašla, moj advokat me je dobro pogledao i rekao: „Možda bi bilo bolje da više ne dolaziš.” „Da, mislim da bi bilo bolje da ne dolazim.”

Ubistvo i posledice

U aprilu 2019, petogodišnje suđenje se dovuklo do najznačajnije vododelnice. Tokom godina istražnog postupka, podizanja optužnog predloga, pa optužnice, privođenja osumnjičenih, brojnih ročišta, zastrašujućih momenata kao kada je sud dva puta odustajao od podataka sa baznih stanica mobilne telefonije kao dokaza, pa ih apelacioni sud vraćao u postupak i tako spasao čitav proces – stigli smo do izricanja presuda. Postojala je realna šansa, kao u ranijim slučajevima, da će se ubice izvući i ostaviti Slavkovu smrt kao neki neobjašnjeni događaj koji se može tumačiti i ovako i onako. Šta više, oslobađajuća presuda za ljude koji su očigledno pratili Slavka, fizički, sa nekoliko ekipa do pred egzekuciju, kada su svi dobili panično naređenje da se odmah povlače, pa se neki i nespretno pogubili i prijavili da vide Slavka kako ulazi u prolaz u kome je par sekundi kasnije ubijen, bila bi potpuni poraz svega čime su se svi iskreni, profesionalni novinari u Srbiji bavili svih tih strašnih godina.

Istog jutra, negde u Beogradu, snimana je poslednja scena kriminalističke serije za državnu televiziju…

– Ustala sam u pola sedam ujutro i pošla na snimanje. Stignem tamo, izađem iz kola i kažem: „Meni treba da jave presudu. U deset sati skidam kostim i idem.” E sad, u sceni dolazim do te ‘moje’ kuće kolima i, pošto su mi dali neka nabudžena sa automatskim menjačem koji ne znam da koristim, sednem da ih malo provozam, da uvežbam. Pogledam displej i vidim da mi GPS kaže da je ta ‘moja’ kuća, što ja stvarno nisam znala, u Ulici Slavka Ćuruvije.

Sedim u kolima i ridam. Ridam! Znači, nisam mogla da se dozovem pola sata. Jer sam, valjda, izdušila 20 godina u tom autu. Plakala sam, plakala i plakala, i onda me kolegi-nica iz Fondacije ponovo zvala i rekla mi presudu

Jelena pravi malu pauzu.

– Izađem iz kola, dolazi kaskader koji, naravno, izgleda kao pravi ubica i kreće da mi objašnjava i pokazuje pištoljem, sa sve prigušivačem: „Sad ću ja da te ubijem i pogodiću te tu, tu i tu. Ti ćeš da odreaguješ ovako, pa ovako, pa ovako i onda padaš, a ja ti priđem, nagnem se nad tebe i ‘overim’ te. OK?” I ja kažem: „Dobro.” Šta da kažem?

Još jedna pauza.

– Radimo. Mi to sve onda probamo, bude dobro i – snimamo. Dovezem se ja tako Ulicom Slavka Ćuruvije. Uđem u stan. Za mnom uđe moj ljubavnik. Pojavljuje se ubica. Ubije prvo njega. Onda me pogodi, tu, tu i tu. Ja reagujem i padnem. Onda se on nagne nad mene i ‘overi’ me. „Pa ti si fenomenalna!”, viče kaskader, „ti ovo radiš genijalno!” Znaš, ja se već smejem. To je sad već toliko bizarno da ne možeš drugačije da reaguješ. Ali dobro, snimimo mi to, ovi budu oduševljeni, ja sedam u svoja kola i krećem u moje pozorište, imam probu. Niko me ne zove. Gledam u telefon. Niko me ne zove. Skoro već stižem, niko me ne zove. Šta se dešava? Zašto me niko ne zove? Kako sam stala na parking pozorišta, zovu iz Fondacije: „Krivi su.” Ja kažem: „Dobro”, ona: „Idem nazad unutra da čujem koliko su dobili.” Spuštam telefon i dobijam – mini nervni slom.

Treća pauza. Jelena se bori da ponovo postane sposobna da govori.

– Sedim u kolima i ridam. Ridam! Znači, nisam mogla da se dozovem pola sata sve zajedno. Jer sam, valjda, izdušila dvadeset godina u tom autu. Plakala sam, plakala i plakala, i onda me koleginica iz Fondacije ponovo zvala i rekla mi presudu.

Četvrta pauza.

– Rekla sam: „Dobro, OK”, pribrala se, obrisala lice, disala duboko, smirila se, izašla iz auta, ušla u pozorište, gde me čekaju glumci: „Proba, idemo!” Kažem: „Dajte mi samo pet minuta, da se malo dozovem sebi.” Ovi iz fondacije zovu, kažu: „Šalji izjavu!” Kažem: „Dobro, izjavu.” Rediteljka kaže: „Ajmo na scenu, radimo mizanscen.” Kažem: „Dobro, dobro”, idem po sceni, radim po njenim uputstvima kretanje i pozicije i mahnito kucam po telefonu izjavu. Ostali me u čudu gledaju šta radim, ja uspevam da pošaljem gotovu izjavu i pet minuta kasnije kolega mi prilazi i kaže: „E, evo izašla ti izjava na Blicu.” Kažem: „Znam, to je ovo što kucam ovde petnaest minuta.” On kaže: „O, što ti je haos danas…” Pogledam ga i kažem im svima: „Jao, ljudi… nemate pojma”.

Beograd, oktobar 2019.

Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.

Send this to a friend