29. mar 2021.

Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?

Neuko, kukavičko i nerazborito otkazivanje, brisanje ili cenzura, mahom zbog preosetljivih pahuljica ili narajcanih influensera sa Tvitera, dovodi do toga da samo trpamo naslage naše rasističke, nacionalističke i seksističke stvarnosti pod tepih, jednostavnim potezom usisivača najnovije medijske kulture otkazivanja. Dok među nama ostaje činjenica da ne vonja toliko Pepe le Tvor, koliko bazdi – patrijarhat. Baš kao što podjednako smrdi i – cenzura

Ilustracija: Milan Dog

Najnoviji talas popularne kulture otkazivanja, kao i otkazivanja popularne kulture, pogodio je – Pepea le Tvora. Iako sve to može delovati banalno i smešno, u pitanju je džumbus koji je mnogo složeniji i slojevitiji fenomen od ukidanja (još) jednog animiranog junaka iz sredine 20. veka koji nije ponajbolje ostario.

Za one sa jeftinijim ulaznicama, radilo se o nastavku čuvenog filma Svemirski basket (Space Jam, 1996) u ovoj godini. U njemu je trebalo da se pojavi i ovaj simpatični, stereotipno francuski i seksualno navalentni lik tzv. Šašave družine Duška Dugouška, Patka Dače i ostalih kultnih kreatura našeg nešašavog detinjstva.

I sad, legendarnog Pepea je u jednom tvitu – ej, tvitu! – kolumnista Njujork tajmsa Čarls Blou bio optužio za promociju, ni manje ni više nego – kulture silovanja. Fekalija je pogodila tvitosferni ventilator, pa je scena sa Pepeom le Tvorom ubrzo obrisana, odnosno ukinuta, otkazana ili cenzurisana iz najnovijeg filma o NBA loptanju košarkaša sa nacrtanim figurama.

Možda da počnemo da kritikujemo i rasizam, seksizam i nacionalizam kao uzroke, a ne samo crtane filmove, romane i drame kao posledice naše skaredne društvene istorije?

Hm, zaista? Ali nije li ceo zaplet crtaća o Pepeu le Tvoru samo još jedna tipična i klasična komedija zabune usled zamene identiteta, i o čemu su razborito pisali Gorčin Stojanović i Igor Mihaljević? Suština koju (svesno?) propuštaju da uvide samozvani borci za društvenu pravdu je sledeća. Pepe le Tvor se toliko toksično – ali i nesrećno – zaljubljuje samo zato što se njegova nesuđena partnerka i biološka mačka „pretvara“ u tvoricu, i to izlivom nekakve kante farbe na rep. I, ona ga romantično odbija jer on vonja ili smrdi kao, pa, biološki tvor – kada ga i sama ne juri u komičnom veleobrtu. U tome je, a ne u kulturi silovanja, ceo kumst ili animirani humor iz davne sredine prošlog stoleća.

Posebna ironija je i to što je „kulturno otkazana“ scena iz Svemirskog basketa 2 iz #MeTooizirane 2021. godine sledeća. Naime, drug Pepe je bio predstavljen kao barmen ili kafedžija à la Bogart u Kazablanki, i koji navalentno pipka i ljubaka gošću za šankom mu. Međutim, u tome ga odmah prekida, uz prateću šamarčinu, društveno osvešćeni košarkaš Lebron Džejms. Kao da ovo fizičko nasilje nije bilo dovoljno, zatim mu i pedagoški popuje da, eto, nikako ne bi smeo da dodiruje žene bez njihove saglasnosti. Drugim rečima, cela isplanirana scena u Spejs džemu 2.0 bila je zapravo krajnje osnažujuća i socijalno edukativna za savremenu decu i omladinu. Ali je i kao takva ipak „morala“ biti – izbrisana.

U tom smislu, mnogo je nekorektnija ona stereotipna predstava Pepea le Tvora kao – Francuza, a ne kao muškarca. Dakle, kao lika koji je zbog svog etničkog porekla nepopravljivi i patološki romantik, sve sa karikiranim francuskim jezikom u stilu „Alo, Alo“. I kojeg su, uzgred, majstorski izvodili legendarni Mel Blank na engleskom, odnosno Vlastimir Đuza Stojiljković na onom našem jeziku. I, jeste, sa vremenske distance i posve dignute svesti, u ovom crtaću iz četrdesetih godina prošlog veka zaista ima podosta scena u kojima Ona beži od zagrljaja, a On je ipak juri, grli i ljubi dok ne pita za dozvolu. S tim u vezi, sasvim je moguće da mnogim devojčicama i devojkama u takvom zapletu ili humoru baš ništa nije smešno, naprotiv. I o čemu je podjednako razborito pisala Marija Ratković.

Pa ipak, danas ostaje i sledeća dilema. Da li to narajcanim fokusom na animirano ponašanje Pepea le Tvora, zapravo pojeftinjujemo temu onog stvarnog seksualnog zlostavljanja, silovanja, pa i seksizma, mizoginije i društvene moći muškaraca uopšte? A koji i te kako postoje u svim realnim društvenim sferama, a ne samo u nekakvim animacijama i crtaćima? Dakle, u onoj realnoj politici, kulturi, umetnosti i sportu, baš kao po privatnim kompanijama i javnim institucijama, a ne samo na TV ekranima? Po školama i univerzitetima, advokatskim kancelarijama, programerskim firmama, te daskama koje život znače? Da li je društveno opasniji Pepe ili su opasniji – Mika i Leka?

Takođe, hajde da ne brkamo uzroke i posledice. Animirano ponašanje Pepea le Tvora je posledica, a ne uzrok prevalentnog seksualnog nasilja u društvu. Da ono zaista jeste uzrok, u smislu da muška dečurlija zbog Pepea postaje nasilna prema ženama u adolescenciji ili odraslom dobu, ovaj sociolog i kolumnista prvi bi stao u red za kamenovanje, kulturno otkazivanje i pravedničku borbu sa zlom i naopakim. I dodavao bi šapurike za ritualno spaljivanje tog francuskog vešca na lomači.

Na ovaj cenzorski način, umovi studenata i javnosti postaju „razmaženi“ zato što ne žele ni da se suočavaju sa neprijatnim pitanjima, temama, moralnim dilemama ili krindž popkulturnim scenama. Već ih naprosto i najradije – otkazuju

Ali, biće da jednostavno nije tako. Naša deca nisu prosti sunđeri, već složeni homo sapijensi. I, iako primati, ne upijaju sve što vide na televizoru po principu monkey see, monkey do. Ne vređajmo inteligenciju naše dece, jer ama baš niko nije postao seksualni predator zato što je pogledao ovaj crtani film u svom detinjstvu.

Uostalom, gutalo ga je celo odeljenje u osnovnoj školi, pa su opet samo neki frustrirani dečkići neprimereno i neprikladno jurili devojčice, te pipkali njihove zadnjice po velikom odmoru, zar ne? Podjednako važne su i biologija hormona ili endokrinologija, kao i ljudska patrijarhalna kultura uopšte, a ne samo popkulturni TV sadržaji.

Zatim, ukoliko je naša instinktivna reakcija na blud i nemoral Pepea le Tvora jedno otkazivanje, brisanje ili cenzura, na ovaj način se utešno uljuljkujemo i u sledećem kvarnom uverenju. Dovoljno je da ovaj lažni uzrok obrišemo sa televizije ili iz bioskopa – i silovanje i seksualno nasilje će misteriozno nestati iz društva. A neće.

S druge strane, ukoliko je ono tek posledica jednog strukturnog seksizma, mizoginije, patrijarhata, pa i famozne kulture silovanja, tada Pepe le Tvor može da predstavlja odličan izvor, referencu ili ilustraciju za otvaranje razgovora o tome kako se tačno ponašamo prema ženama u društvu. Hajde da Pepea kritički čitamo, analiziramo, raskrinkavamo i dekonstruišemo, a ne da ga ukidamo! Jer ako ga prosto otkažemo, ovog razgovora više nema, i samo se pravimo da je sve okej. A nije.

Upravo zato, gola cenzura smrdi mnogo više i od Pepea le Tvora. Sjajni američki psiholog Džonatan Hait i pravnik Greg Lukjanof o tome su pisali u tekstu i u studiji „Tetošenje američkog uma“ (2018), pre svega misleći na kulturu cenzure na američkim univerzitetima. Na ovaj cenzorski način, umovi studenata i javnosti postaju „razmaženi“ zato što ne žele ni da se suočavaju sa neprijatnim pitanjima, temama, moralnim dilemama ili krindž popkulturnim scenama. Već ih, poput ona tri primata koja ništa ne vide, ne čuju i ne govore, naprosto i najradije – otkazuju.

Pepe le Tvor može da predstavlja odličan izvor, referencu ili ilustraciju za otvaranje razgovora o tome kako se tačno ponašamo prema ženama u društvu. Hajde da Pepea kritički čitamo, analiziramo, raskrinkavamo i dekonstruišemo, a ne da ga ukidamo!

S tim u vezi, na mnogim katedrama i univerzitetima više ne sme ni da se progovori o biološkim ili polnim razlikama među ljudima. Ovako se rizikuje ne samo „kulturno“ otkazivanje već i onaj bukvalni – otkaz sa posla. Slično je i sa Njujork tajmsom u kojem, očigledno, više i ne sme da se objavi mišljenje, stav ili tekst jednog desničarskog senatora, niti da se otvori prostor za drugačije moralne svetonazore, o čemu smo pisali i na Cenzolovci.

A ukoliko zbog straha od gubitka posla, te raspada naučne ili novinarske karijere, ne sme ni da se prozbori o određenim neprijatnim temama ili jeretičkim istraživačkim hipotezama, u pitanju je mnogo veći društveni problem od jednog popularnog crtanog filma.

Zato što u nauci, pa i u medijima, jednostavno ne smeju da postoje kulturni tabui ili zabranjene teme, teorije ili hipoteze. Jer šta ako se – ipak okreće? Poput španske inkvizicije ili centralnih komiteta svojevremeno, difuzne armije narajcanih Tviter-ratnika danas postaju (post)moderni društveni cenzori, a sve u ime zgodne društvene pravde i seksi društvene jednakosti.

Dok je u onom domaćem medijskom spinu na belosvetsku temu, kenslovanje Pepea le Tvora zapravo dočekano sa – frenetičnim i gotovo ejakulatornim aplauzima. Oni desničarski i antizapadni mediji u Srbiji, poput npr. Informera i Večernjih novosti, jedva su dočekali da priprosto zajašu na celu tu gužvu, pa je Pepe postao „nova žrtva sveopšteg terora političke korektnosti“.

Dakle, atak američkih društvenopravaša na Pepea le Tvora ovde je promptno transformisan u prizor vaskolike i nakaradne dekadencije Zapada, odnosno u zapadnjački i liberalni napad na tradicionalnu porodicu, vrednosti, istoriju, te animiranu nostalgiju i jednog Đuzu Stojiljkovića.

Ne vređajmo inteligenciju naše dece, jer ama baš niko nije postao seksualni predator zato što je pogledao ovaj crtani film u svom detinjstvu.

Na ovaj način, svaka rasprava o realnim problemima rasizma, seksizma i nacionalizma u (srpskom) društvu postaje otpisana kao plitka „politička korektnost“ blesavih američkih jurišnika na Pepea le Tvora. Dok usput ne govorimo o jednom drugom i mnogo opasnijem Pepeu – izvesnom Pepeu Žapcu. A u pitanju je aktuelna ikona one mlađe, internetske, uticajnije i „alternativno“ desničarske zajednice savremenih rasista, nacionalista i neonacista, pa i u našoj Republici. Taj Pepe Žabac je neuporedivo opasniji animirani lik koji služi kao identitetski mim za armije opasnih neodesničara koji verovatno nisu ni gledali avanture Šašave družine.

Mnogi kultni igrani i animirani filmovi, pa i veliki epovi, romani i drame od Homera do Volta Diznija,  neretko jesu i pomalo rasistička i seksistička dela kada se zaista pročačkaju i kritički analiziraju. Ali, baš u tom stalnom čačkanju i kritičkom analiziranju je i poenta! Ovo je proces koji je lično nelagodan i kognitivno neprijatan, otprilike kao i suočavanje sa prošlošću. Ili kao suočavanje sa svojim mamurnim odrazom u ogledalu nakon pijane noći, sve sa pucanjem i pevanjem. Jer, fakat, bacali smo cveće pred tenkove koji napreduju ka Vukovaru, i smejali se seksualno navalentnom Pepeu le Tvoru kao deca. Reč je o nezgodnom suočavanju sa rasizmom, seksizmom, patrijarhatom, ksenofobijom i nacionalizmom sopstvenog društva, pa i personalnog bića. Nije li tada lagodnije da u ovo ogledalo i ne pogledamo, i da ga naprosto – ukinemo? I radije ne mislimo o tome?

A možda je ipak potrebnije da nas neko neudobno podseća na sve to grozno, nevaljano i ružno, poput mrskog ogledala? Te neke društvene nauke, humanističke discipline, pa i neki masovni mediji možda? Da bismo mi – beli, hrišćanski, strejt, i etnički većinski muškarci – razmislili dvaput o perspektivi, osećanjima i svetonazorima crnaca, muslimana, gejeva, etničkih manjina, te devojčica, devojaka i žena? Jer tada možda počnemo da kritikujemo i rasizam, seksizam i nacionalizam kao uzroke, a ne samo crtane filmove, romane i drame kao posledice naše skaredne društvene istorije? Hajde da (počnemo da) ukazujemo na ove uzroke, a ne da komotno ukidamo njihove medijske posledice – i zatim se nevešto i pravedno pravimo da je odjednom sve okej!

Najzad, čitavu kritičku humanistiku, akademsku filozofiju i estetiku, istoriju književnosti ili sociologiju masovne kulture po univerzitetima, knjigama i masovnim medijima, oduvek čine upravo „nova čitanja“ umetničkih i književnih dela, odnosno uradaka popularne kulture. I to je i bilo i ostalo sjajno. Sve dok ovu praksu ili čuveni praxis, nije zamenilo jedno neuko, kukavičko i nerazborito otkazivanje, brisanje ili cenzura, mahom zbog preosetljivih pahuljica ili narajcanih influensera sa Tvitera. Tada samo trpamo naslage naše rasističke, nacionalističke i seksističke stvarnosti pod tepih, jednostavnim potezom usisivača najnovije medijske kulture otkazivanja. Dok među nama ostaje činjenica da ne vonja toliko Pepe le Tvor, koliko bazdi – patrijarhat. Baš kao što podjednako smrdi i – cenzura.

2 komentara za: “Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?

  1. Jasna

    Fantastičan članak! Za udžbenike.

    30. mar 2021. at 13:19
  2. Čačanka

    Nezgodnog se posla prihvatio – da osvesti „svoje“. Da bi takav pokušaj imao dodatnog efekta, podseća na posledice cenzure tj.na kontrapropagandu „neprijatelja“, a gorki zalogaj zaslađuje stavom da umetnost treba procenjivati sociološki i dnevnopolitički(!) Ne bunim se mnogo, postoji šansa da poneko, zahvaljujući tome što je Kišjuhas u pitanju, pročita i nekoliko zaista bitnih pasusa iz ovog teksta.

    30. mar 2021. at 23:14

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend