Štrajk u Fijatu i beda novinarstva: Propaganda vlasti muti istinu o teškom položaju radnika

Štrajk radnika Fijata u Kragujevcu u potpunosti je otkrio, bolje reći razotkrio i razgolitio, ne samo nezavidan položaj zaposlenih već i svu bedu ovdašnjeg novinarstva koje je podanički podatno papagajski ponavljalo mantru vlasti o značaju novih investicija, ali se nije potrudilo da ispita prirodu ugovora sa poslodavcima iz Torina, a još manje šta radnicima taj ugovor obezbeđuje.

Saznali smo tako sve o velelepnom privrednom poduhvatu, zaslugama Vlade, poslovanju i izvozu, novim modelima i budućim makroplanovima, ali ništa – ili gotovo ništa – o jemstvima za održivost proizvodnje i o položaju i pravima radnika.

Tamna strana Meseca

Tek sa proglasom štrajkačkog odbora dobili smo priliku da zavirimo i na drugu, neosvetljenu stranu Meseca kako bismo saznali da sramotno niske zarade ne obezbeđuju uslove za pristojan život, ali takođe da – ukidanjem jedne smene – radnici obavljaju i dodatne poslove, da im se ne plaća nadoknada za prevoz u noćnim satima, kao i za druge razloge nezadovoljstva.

Slušajući sve to, pitamo se da li smo morali da čekamo na proglas štrajkačkog odbora da bismo sve to otkrili ili je bila dužnost medija da istraže prirodu ugovora sa Fijatom kako bismo saznali o ponižavajuće niskim platama i, kako to opisuju neki od štrajkača, „ropskim“ uslovima rada.

Kakva je, najzad, svrha novinarstva ako je lišeno obaveze takoreći sakrosanktne uzvišene misije da kritički nadzire rad vlasti?

Bilo je tu prostora i za druga isto tako važna pitanja: o već pomenutom jemstvu za održivost proizvodnje, o subvencijama poslodavcu, besplatnom ustupanju zemljišta i gradnji pristupnih puteva, kao i o mnogim drugim pogodnostima i olakšicama o kojima investitor u uobičajenim, normalnim uslovima poslovanja može samo da sanja.

Može se svakako reći da su ta pitanja izostala jer javnost još nema uvida u sve pojedinosti zaključenog ugovora. Ali suština novinarskog posla i jeste da se otkrije ono što se prećutkuje i krije. Da umesto hvalospeva Vladi – ako je potrebno i milion puta – traži da se ugovor objavi u celini. Kakva je, najzad, svrha novinarstva ako je lišeno obaveze takoreći sakrosanktne uzvišene misije da kritički nadzire rad vlasti?

Izostanak upravo takvog, u suštini najvažnijeg, svojstva svakog verodostojnog novinarstva otvara prostor za proizvoljno baratanje činjenicama čak i kad je reč o – čini se – neprikosnovenim statističkim podacima. Maltene svi tabloidi tvrde, tako, da imaju najveći tiraž iako – sa aritmetičkog stanovišta – to može imati samo jedan od njih. Da i ne govorimo o lažnom predstavljanju u kojem više ne postoji nikakva razlika između novinara i propagandista koji su u služenju vlastima prešli sve granice dobrog ukusa.

Mada se može činiti da takva preterana uslužnost vodi gubljenju poverenja u verodostojnost medija, ona vlastima nimalo ne smeta jer – u odsustvu alternativnih izvora – većina potrošača vesti veruje u ono što je pročitala ili videla. (Zar nismo i sami sretali ljude koji na pitanje otkuda to znaju, odgovaraju: Kako otkuda? Bilo je u novinama ili na televiziji.)

Postistina je ovde odavno prisutna

Pošto je takav društveno-informativni humus bogomdan za uzgajanje laži, ovdašnja urednička služinčad više se ne zamajava istraživanjem koliko je neka vest istinita, već koliko je – nezavisno od verodostojnosti – za potrebe vlasti celishodna i upotrebljiva.

Ako se, prema tome, ima u vidu da je postistina ovde već odavno prisutna, naneta nam je velika nepravda tako što je američkom predsedniku pripisano u zaslugu uvođenje nove pojmovne kategorije, takozvane postistine, što je samo finija jezička varijanta prihvatanja laži kao istine.

Tek sa proglasom štrajkačkog odbora dobili smo priliku da zavirimo i na drugu, neosvetljenu stranu Meseca kako bismo saznali da sramotno niske zarade ne obezbeđuju uslove za pristojan život

Začuđujuće je, otuda, ako ne i uvredljivo, da su obično sitničavi jezikoslovci prevideli da postistina kojom se briše razlika između istine i laži ovde nije nikakva novina. Ona je, naprotiv, ne samo već odavno prisutna već i sasvim uobičajena, takoreći očekivana.

To praktično znači da se ovdašnji režimski mediji već godinama, maltene isključivo bave stvaranjem lažne predstave o stvarnosti koja je na televizijskim ekranima i na stupcima novina drugačija i, naravno, privlačnija od one kakva zaista jeste. Vlastima ova i doslovno klinička slika rascepljene ličnosti ili – još određenije – negovanje neke vrste kolektivnog ludila ne samo da ne smeta već je i same odobravaju i podstiču.

Ne treba, otuda, da nas čudi što je u društvu u kome je sve okrenuto naopačke pokrenuta inicijativa za osnivanje još jednog novinarskog udruženja koje bi okupilo sve ovdašnje najozloglašenije pobornike postistine. Ne bi to bilo ni tako loše ako bi vodilo razdvajanju međusobno nepomirljivih svojstava. Ako, najzad, ne postoji razlika između laži i istine, neka se bar ustanovi razlika između propagandista i onih preostalih malobrojnih pripadnika vrste u izumiranju koja još uvek veruje u isceliteljsku moć istine.