„To je molba, za sad“: Kada molba postaje pretnja

Novinarski maj u Srbiji. Snimatelj N1 Marjan Vučetić fizički je napadnut dok je pokušavao da zabeleži okupljanje pristalica SNS-a u Kosjeriću. U selu Jelašnica kod Zaječara, ekipa sa reporterom Miodragom Soviljem doživela je sličan tretman - snimatelj je udaran po rukama, objektiv mu je prekrivan, a cela ekipa fizički izgurana sa javne površine.

Nažalost, nisu jedini. Novinari koji ne pripadaju „podobnim“ medijima sve češće su mete napada. Policija je prisutna, ali ne reaguje. Na pitanje zašto, sležu ramenima i tvrde da „nemaju ingerencije“ na prostoru gde SNS organizuje skupove. Od kada to policija nema nadležnost da štiti građane? Od koga se plaše? Šta još treba da se dogodi da bi počeli da sprovode zakon?

Možda se pitate zašto bi ovo bilo iznenađenje. S obzirom na sve što se dešava u Srbiji, naročito od 1. novembra prošle godine, teško je biti iznenađen. Ali ako ne dignemo glas, ako ćutimo, ako pristanemo da ovo postane nova normala, onda smo pristali na društvo u kojem je moć vladajuće stranke iznad zakona, iznad institucija, iznad svih pravila.

Nije ovo ništa novo. Godinama slušamo kako se novinari nazivaju „mrziteljima svega što je srpsko“. Godinama se propagandom iz usta najviših državnih funkcionera, preko kontrolisanih medija, stvara atmosfera u kojoj lokalni funkcioneri osećaju da mogu da izgovore: „Udaljite se, to je molba, za sad.“ Šta znači „za sad“? Šta sledi ako novinari ne usliše tu „molbu“?

Izgleda da smo došli do trenutka kada su sve kočnice popustile, kada se zakoni krše bez straha od posledica. Oni koji napadaju novinare osećaju se zaštićeno, jer znaju da će, ako nekome polome vilicu, za predsednika postati junaci. Ceo sistem stoji iza njih – policija žmuri, tužilac se pita da li će biti smenjen ako pokrene istragu, sudija razmišlja da li će mu predsednik preteći. Svi ćute, jer zašto bi sebe ugrožavali zbog pravde?

Ima izuzetaka – tužilaca, sudija, policajaca koji ne pristaju na ovo. Od toga koliko će ih biti, koliko njih će reći „dosta je“, zavisi da li ćemo postati normalno društvo, zemlja u kojoj zakoni važe za sve. Zemlja u kojoj tabloidi ne interpretiraju istinu koju ste videli i čuli.

Zemlja u kojoj nećete mrzeti novinare koji postavljaju pitanja koja se ne sviđaju predsedniku. Od takve zemlje svakim danom smo sve dalje. Osim ako se ne desi čudo. A u čuda ne treba verovati. Ili možda ipak treba?