Zašto baš Vuk?

Vuk Cvijić je pretrpeo mnogo toga u karijeri.

Kada su mu obili kola i ukrali kompjuter, kamere na tom mestu su misteriozno pauzirale sa radom.

Pesnicom ga je udario glavni urednik „Srpskog telegrafa“ Milan Lađević, bez povoda, osim Vukovih tekstova.

Dokazano je da ga je prisluškivala BIA, a direktor BIA u vreme prisluškivanja se, priznajući prisluškivanje, branio tvrdnjom da je Vuk „narkoman“ i „saradnik vojne (obaveštajne) službe“.

Nepoznati ljudi su mu nasred ulice oteli telefon, izbrisali fotografije i pobegli.

Samo od početka velikih protesta zbog 16 izgubljenih života u padu nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, policija ga je fizički napala i otimala mu telefon, policajac ga je iz čista mira isprskao hemijskim sredstvom i privremeno oslepeo, pretili su mu razni na mrežama i na druge načine.

Muškarac koji mu je poslednji put pretio sa nemačkog broja telefona poručio je: „Pazi šta ćeš sutra da objaviš“. Razgovor se završio sa: „Onda ćeš me upoznati“.

Ispod ovakve (sužene) liste napada, moglo bi se očekivati ime besprizornog tabloidnog medijskog radnika koji neodgovorno zloupotrebljava medije za neutemeljene napade zarad nečijih interesa. Za Vukom, međutim, vuče se rep desetina novinarskih nagrada sa imenima proslavljenih koleginica i kolega: „Laza Kostić“, „Dušan Bogavac“, „Dejan Anastasijević“, „Katarina Preradović“ i još mnogo drugih.

Kada ga je napao Lađević, na Filozofskom fakultetu u Beogradu su se okupile stotine i stotine kolega i uglednih javnih ličnosti da mu pruže podršku. To se u novinarstvu ne događa neprofesionalnim diletantima, ili Milanu Lađeviću, kako god.

U Srbiji, međutim, uz ovakve nagrade i profesionalni ugled idu i pesnice, praćenje, prisluškivanje i biber sprej. Što više nagrada, to više napada. Što više napada, to manje kažnjenih počinilaca.

Bazen sa ajkulama i Vukom

„Vuk je od onih novinara koji su eksperti u temama kojima se bave“, kaže Veran Matić, predsednik Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara. „Najbolji izveštač koji pokriva pravosudne teme, najvažnija suđenja, kriminal, korupciju… A vlastima najviše smeta upravo kompetentnost, argumenti i upornost.“

Opseg tema kojim se Vuk bavi je zapravo veoma širok, osim ako ne utvrdimo zajednički imenitelj njegovih tekstova. Onda možemo gotovo sve (a to je baš mnogo, mnogo tekstova) da ih podvedemo pod kršenje zakona sa pozicije moći.

Zapravo, on jednovremeno radi na toliko razboja da, kada ga je pre nekoliko nedelja onaj nepoznati muškarac pozvao sa nemačkog broja i rekao „Pazi šta ćeš sutra da objaviš“, nije ni mogao da razume zbog čega mu tačno taj čovek preti.

„Ja i dalje ne znam da li je mislio na konkretan događaj (sutradan se sudilo saradniku Milana Radoičića za dve smrti u saobraćajnoj nesreći), neki od dva teksta u sutrašnjem broju Radara, ili na budućnost uopšte“, kaže Vuk. „Ali mislim da je pretio u nečije ime, ne u svoje.“ Pa možda nije znao ni taj što je pretio.

Verovatno je, ipak, važniji uzrok napada na njega to kakvi su to tekstovi. Iz Vukovih redova izbijaju decenije revnosnog redakcijskog novinarstva i suvog profesionalizma. Iako verovatno ne pamti kada je objavio tekst koji se ne tiče nečega vitalno važnog za ovo društvo, on piše bez viška stila, reči, a kamoli rečenica. Iz konteksta u koji smešta tvrdnje kipe činjenice, predistorija i duboko poznavanje uloga pomenutih ljudi, tema o kojima piše i novinarskog posla uopšte. To su, međutim, stil i umeće. Nije to nevažno, novinari razumeju zašto, ali nije ni najvažnije.

Najvažniji su dokazi. Verovatno vas niko neće čekati u mraku čak i ako objavite da je Petar Petrović izmanipulisao javnu nabavku da opere za sebe i drugare milion evra. Ima manje opasnih i ekstremnih načina da Petar reši svoj problem. Ali ako dokažete da je to uradio, pošto policija i tužilaštvo nisu – postaje opasno. Dokazi ostaju u javnom prostoru i čak i ako ljudi o kojima pišete imaju zaštitu vlasti, nijedna vlast nije zauvek. Petar Petrović može da izgubi sve što ima, može to da se desi i njegovim (obično opasnim) drugarima, a odmah je izgubio i reputaciju, uključujući tu i pred njemu bliskim osobama, kao što su Petrova deca, na primer. To može da bude razlog da Petar postane iracionalan, osvetoljubiv i opasan.

Ako je, povrh toga, hipotetički slučaj Petra Petrovića vezan i za politiku, možda ne bi bilo loše da ne izlazite mnogo noću iz kuće. Ako su tu i tajne službe, ni danju više niste bezbedni. A ako je sve to, takođe, povezano i sa organizovanim kriminalom, nalazite se u najopasnijem četvorouglu u kojem novinar uopšte može da se nađe – kriminal, politika, službe i veliki biznis. Možda vam je vreme da razmišljate o emigraciji.

U tom četvorougaonom bazenu plivaju ljudi kao što su Veljko Belivuk, Dijana Hrkalović, Milan Radoičić, Zvonko Veselinović, Nikola Petrović, Darko Šarić, kriminalizovani tajni i javni policajci, kohorte političara i političkih parazita, „biznismena“ i naravno – Oskar, kodno ime iz komunikacija između Belivukovih kriminalaca za koje se smatra da označava svemoćnog Aleksandra Vučića.

Između svih tih ajkula, mirno i dostojanstveno, i dalje pliva Vuk Cvijić.

Napad iz Skupštine

Poslednji napad na Vuka došao je iz Skupštine Srbije. Uz uobičajenu podršku svih platformi Informera, izveo ga je predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, narodni poslanik SNS Uglješa Mrdić. Sa skupštinske govornice je izgovorio nešto o čemu je ubrzo objavio i saopštenje. U obraćanju i saopštenju, Mrdić pita da li je uhapšena (i ako nije, kada će biti) Jasmina Čolak, portparolka Tužilaštva za organizovani kriminal, zato što, navodno, šalje dokumenta i informacije baš Vuku Cvijiću.

Ovaj sažetak, međutim, prenebregava duh tog saopštenja. Pozivajući se na početku na dva izvora: „Javnost je saznala“ i „Koliko čujem“, pogrešno navodeći (tri puta) da Vuk radi u dnevnom listu Danas, a ne u nedeljniku Radar, gde je zaposlen, Mrdić se upustio u napad na Vuka citirajući intervju Gorana Petrovića za NIN 2005. godine, naravno bez pominjanja toga da je Petrović posle umanjivao značaj i ozbiljnost tih izjava.

Mrdić je napisao i:

„Da podsetim Cvijić je u istoriju srpskog novinarstva ušao kao osoba koja je novinski izveštaj sa suđenja Stanku Subotiću objavila nekoliko sati pre nego što se događaj dogodio citirajući završnu reč tužioca koju on u tom trenutku nije još izgovorio!?“ (Interpunkcija je verno preneta.)

„Tvrdnja da sam objavio materijal sa suđenja Stanku Subotiću Canetu pre nego što je iznesen na sudu potiče od veb sajta Antidot, koji je bio registrovan na Canetove advokate (Stanko Subotić Cane, kojem se sudilo za šverc cigareta). Pratio sam to suđenje i slao materijal uživo iz sudnice u realnom vremenu, ali je vremenski kod na samoj stranici označavao početak suđenja i ostao takav dok sam ja slao materijal“, kaže Vuk.

Mrdić je u saopštenu ustvrdio i da je Jasmina Čolak, navodno po savetu specijalnog tužioca za organizovani kriminal Mladena Nenadića, sa kojim se, kao i njegovim tužilaštvom, Mrdić zapravo obračunava, u, takođe navodnom, dostavljanju informacija novinarima prešla sa enkriptovane aplikacije Signal na sličnu – Telegram. Istraživački novinari u Srbiji uglavnom ne veruju toj aplikaciji i ne koriste je, pa tako ni Vuk.

Možda je sve ovo Uglješi Mrdiću samo alat za njegovu borbu za održanje na vlasti režima u čijem je toplom naručju postao značajna i verovatno prilično imućna ličnost. Ali za Vuka Cvijića, ovo je pitanje bezbednosti. Lične, ali i njegove porodice.

Svi smo u zatvoru

Nažalost, odavno je postalo bespredmetno ponavljati predstavnicima vlasti da verbalno nasilje prema bilo kome u javnom prostoru i sa pozicije moći, pa i prema novinarima, uvek na kraju pređe u fizičko nasilje. Ne zato što su glupi i ne mogu to da razumeju, već zbog toga što ih jednostavno nije briga. Ova tvrdnja je utemeljena u jednostavnim činjenicama. Napade na Vuka Cvijića, naš ogledni uzorak, policija i pravosuđe naprosto ne rešavaju.

„U poslednjih godinu i po dana, Vuk je sistemski najnapadaniji novinar u Srbiji: sam vrh države, ljudi koji imaju i formalnu i neformalnu moć napadaju ga sa zvaničnih govornica ili kroz provladine medije koji čine više od osamdeset odsto svih medija u Srbiji. Kada je vlast protivnik slobodnih medija i novinara, onda je vrlo teško napraviti zaštitu. I u tome je najveća sličnost ovog perioda sa devedesetim godinama, kada su mediji gašeni, a novinari ubijani, samo što je tada bar postojala jasna podrška novinarima iz inostranstva. Sada se često suočavamo sa tim da u inostranstvu ne veruju da se pretnje i nasilje događaju u tolikom obimu i da je i policija u to uključena, uz odobravanje vlasti. Kao ni u neverovatan stepen nekažnjivosti u odnosu na prethodne godine“, kaže Matić.

Prisluškivanje telefona, na primer, neverovatno je opasno i duboko uznemirujuće. Petrovićevo batrganje na tu temu bilo je šokantno banalno i vrlo u duhu srpske tajne službe koja decenijama neprekidno traži skandale u privatnim životima građana radi ucena, javnog blaćenja po potrebi i ko zna čega još. Umesto da radi na očuvanju zakonitosti života u Srbiji, krši zakone; umesto da štiti građane, ugrožava ih. Danas, kada je sve to sustiglo neuporedivo veći broj građana, ne samo istaknutih u zakonitim protestima protiv vlasti, već i nasumično odabranih, možda sve ovo nasilje protiv novinara postane zajednički problem, a ne samo Vukov.

U vreme Petrovićevog nedostojanstvenog blaćenja novinara u javnosti, Vuk je rekao:

„Nije me pogodilo to što je Petrović rekao jer znam da je sve to laž, ali su te laži mogle da pogode moju porodicu i prijatelje. To je ružno, ali moji prijatelji znaju da li sam ja narkoman ili nisam. Drugi je slučaj s mojom familijom jer oni to mogu ozbiljno da shvate i da zbog toga imam ozbiljnih problema kod njih.“

Sve ovo govori o teškim zloupotrebama tajnih službi Srbije protiv sopstvenih građana, od kojih su novinari možda i najugroženiji. Ta služba je, da podsetimo, bacila hladnjaču sa mrtvim albanskim civilima sa Kosova u jezero, organizovala ubistvo na Ibarskoj magistrali gde su pobijeni članovi opozicione stranke, pratila novinara Slavka Ćuruviju do samog atentata i krila dokaze o tome (da ne idemo dalje od sudski utvrđenih činjenica), ubila (sasvim namerno) Ivana Stambolića, a o smrtima Vladimira Cvijana i Olivera Ivanovića ćemo, možda, tek saznavati činjenice. Znamo, međutim, iz sudskog postupka, da je služba mirno posmatrala kako Veljko Belivuk sa ekipom ubija ljude, bez ikakve intervencije.

Kada vam neko ukrade kompjuter iz auta, to je samo po sebi zastrašujuće. Kada razmislite o samom događaju, međutim, shvatite da je za tu akciju Vuk morao biti izvesno vreme praćen, kamere na licu mesta isključene, auto obijen profesionalno, odnosno veoma brzo i bez tragova. A to znači da je to što oni misle da je u kompjuteru tim ljudima veoma, veoma važno. Što im je važnije, to ste u većoj opasnosti.

Ako su angažovali toliko ljudi i ako imaju moć da isključe kamere, ili su tajna služba, ili velika i sofisticirana grupa kriminalaca. Ne želite da vas prate ni jedni ni drugi. Zato što, čak i da ne žele da vas povrede, ako naletite na njih zato što ste zaboravili nešto u kolima, nasilja će vrlo verovatno biti. Zato što ne možete da gledate u pasulj da biste videli da li je cilj praćenja nešto drugo (vidi pod „Slavko Ćuruvija“). Zato što su podaci u kompjuteru samo vaši i mogu da ugroze nekoga s kim ste sarađivali. A i zato što, dok vas prate i prisluškuju, neki drugi, zaista opasni ljudi, rade šta im je volja. Služba je zauzeta novinarima.

Vuk je i fizičko nasilje doživeo. Bar dva puta je to uradila policija. Iako je Vuk osoba na kojoj se uznemirenost ne da lako prepoznati i koji o sebi govori malo, a o osećanjima uopšte, sve ovo zgušnjava opasnost oko njega na način koji više liči na početak nekog filma, a ne život.

Glavnom junaku kradu kompjuter, služba ga prisluškuje, ničim izazvan policajac izlazi iz kordona i samo njega prska nekim otrovom, urednik tabloida ga udara u glavu, preti mu telefonom kriminalac iz inostranstva, visoki funkcioner ga blati iz skupštine, a policija i tužilaštvo ne reaguju. Tako obično počinje film o čoveku u velikoj nevolji koji će verovatno u sledećih pet minuta filma pokušati da tajno napusti zemlju. Vuk, međutim, kaže da radi sve više i da će tek da radi.

„Posle ove telefonske pretnje, trebalo je da vozim decu negde. I nisam hteo. Jedno je da se meni nešto dogodi, a drugo da deca budu sa mnom. Imam osećaj da smo svi u zatvoru. Okrećem se oko sebe u javnom prostoru, na ulici, u kolima stalno gledam u retrovizor. Kao i ti, verovatno. Kao u Andrićevoj Prokletoj avliji“, kaže Vuk.

„Inače se ponašam normalno…“