Igor Božić o zaposlenima na N1: Velika stvar imati takvu ekipu, koja apsolutno živi za taj posao

Emisija je snimana u Bajfordovoj šumi, a na pitanje šta se promenilo u odnosu na vreme kada je Timoti Džon Bajford živeo u Srbiji kaže – „zamislite da jedan stranac dođe u Srbiju i na kraju jedna šuma, jedna oaza u Beogradu dobije ime po njemu“.

„To je doprinos jednom čoveku koji je zaista voleo ovu zemlju, a i zemlji koja je u tom trenutku prepoznala da je on iskren i da je iskreno voli“, kaže on.

Niko više, kaže on, „ne razmišlja da nešto treba da ostavi zajednici“.

„Da nešto čime se bavi treba da ostavi jednom društvu, da nešto treba da ostane iza njega. Ima sigurno 15 godina od kad je jedan klijentelizam ušao u dobar deo ljudi, svi su povedeni za tim da budu materijalno obezbeđeni, bogati, a ne razmišljaju o zajednici, o svima nama“, kaže Božić.

Dodaje – „svi smo mi neko“.

„Iz same geneze naziva tvoje emisije se vidi da ti polaziš iz nečeg skromnog, da polaziš od ljudi koji nisu pretenciozni, nemaju tu potrebu da govore o tome, oni sami znaju gde im je mesto u ovom društvu i ne pokušavaju da prevaziđu, da postanu nešto iznad. Mislim da je to ključna stvar. Mi smo ovde zaboravili na neku skromnost, zaboravili smo da budemo racionalni i mislim da umesto da razmišljamo čeonim režnjem, razmišljamo emocijama, neko se igra dobro tim emocijama, evo već 13 godina ovde“, kaže Božić.

Na pitanje koliko je izbora ispratio kao novinar, kaže da „nije brojao“.

„Ali baš mnogo. Prvi su bili 1993. godine, a u ovih 11 godina smo imali čini mi se 12 izbora dok radim na N1. Ovde su izbori uvek bili sredstvo da se dodatno utvrdi vlast ili da se ostvari neka politička premoć u trenutku kada nekome to treba, a znamo svi kome to treba, manipulacija izbornim pravom ovde je dovela do toga da mi gledamo vrlo nefer utakmicu koja se odigrava, tako je već duži niz godina, dođe dan kada se glasa, a glasanje je odlučeno mnogo ranije. Neizvesni su izbori bili 1996. godine, 2000. i ovi koji su doveli Vučića na vlast, i to je to. Sve između je bilo da oni koji su na vlasti na neki način to unapred dobiju“, kaže on.

Osvrnuo se i na ovo što se sada dešava i rekao da ima utisak da je to „velika promena“.

„To se oseća. Svi ovi ljudi na ulicama ne bi bili da zaista nemaju tu želju i volju da nešto promene u ovoj zemlji, da se izbore protiv nepravde i jednog zatvorenog društva u kome samo podaništvo može nekom da doprinese da bolje živi, napreduje, bude neko“, kaže on.

Govoreći o zaposlenima na N1, kaže da je „velika stvar imati takvu ekipu“.

„…Koja apsolutno živi za taj posao. To je ono stvarno ohrabrujuće, nešto što mogu da kažem da će sačuvati ovu profesiju, ostali su da rade ovaj posao onako kako treba, iskreno, pod svim pritiscima, elektronskim pretnjama, fizičkim nasrtajima na samom terenu. Oni su navikli sada da policija neće da dođe da ih zaštiti kada neko obezbeđenje nasrće na njih, gura ih, uzima telefon, udara po ruci, oni sada već shvataju da je to deo ovog posla, a nije normalno, ne treba da bude. Teže mi je sada, jer ja odgovaram za te ljude, a tad sam odgovarao za sebe. Više se brineš za svoje dete nego za sebe, e tako i ja imam isti osećaj kada je u pitanju redakcija, svaki put pretrnem kada vidim da je krizna situacija u kojoj naši ljudi treba da se izvuku, a ne možeš nikako da im pomogneš, jer si u redakciji, a oni na terenu. Mislim da su postali dovoljno iskusni da imaju osećaj kada treba da se pomere, kad je granica. Ponekad me brine što su čak i previše hrabri“, kaže on.

Prema njegovim rečima, „nasilnici su uvek oni koji diktiraju nekakvu stvar u ovom društvu“.

„Ako većina društva ne kaže da takvi nasilnici moraju da se kazne, da se izopšte iz javnog života jer promovišu nasilje. Verujem da se krećemo ka tome, mislim da je jedini razlog zašto se ne oslobađamo straha kod ljudi da bi mogli biti na udaru tih nasilnika, to je osnovni problem. Mislim da ovo što se dešava jeste polako oslobađanje od straha, za neke ljude previše sporo ide, ali očigledno da je taj strah duboko nataložen i da mu treba vremena da ispari, ali mislim, gledajući ono što se događalo i u Zaječaru i Kosjeriću, da je strah poprilično pobeđen“, smatra Božić.