Ivanuša: Protiv lažnih vesti SZO se bori kredibiitetom

Njegova preporuka je, pre svega, da se vesti ne prate neprestano, jer to može dovesti do preopterećenja.

Protiv lažnih vesti, naveo je, SZO se bori kredibiitetom koji se, kako je istakao, lako može izgubiti. Kako je objasnio, sa korona virusom je bilo mnogo teže, jer je za razliku od, na primer, ebole potpuno nova bolest o kojoj SZO i sama uči, a ljudi očekuju sve prepruke odmah.

Ivanuša je kao posebno važno istakao da treba prizanti kada se nešto ne zna, ali da to treba saopštiti balansirano, da se ljudi ne bi dodatno uplašili. O bolestima, rekao je, treba govoriti tako da ljudi razumeju informacije, kako bi mogli da se zaštite.

On je istakao da je za sprečavanje lažnih vesti potrebna dobra saradnja institucija sa medijima, ali i sposobnost ljudi da vide razliku između pravih i lažnih vesti, „što je teško, jer svako danas može da objavi šta hoće“.

Ivanuša je podvukao da, ni zbog svoje funkcije ni zbog značaja medija, ne može da ih svrstava u ozbiljne i neozbiljne, jer su tokom pandemije svi mediji od značaja.

Razni ljudi čitaju i gledaju različite medije, pa je bitno da se poruke važne za zdarvlje pojave u svim medijima, jer je bitno informisati sve grupe ljudi, kazao je Ivanuša. On je istakao da su mediji u Srbiji pokazali „veliko poštovanje“ prema SZO i napomenuo da su svi novinari sa kojima je bio u kontaktu imali profesionalan odnos.

„To su dobri novinari, upoznati sa materijom o kojoj izveštavaju, što je veoma važno, jer onda postavljaju bitna pitanaja“, rekao je Ivanuša.

Novinarka Fejknjuz tragača Tijana Femić Bumbić rekla je da su oni koji su plasirali lažne vesti bili svesni da će veliki broj ljudi tragati za informacijama o pandemiji, posebno ako o nekim aspektima medicinska struka nije imala odgovore.

„Zato smo bili preplavljeni lažnim vestima. Ako se na tradicionalnim medijma ne pojavljuju odgovori, jer ih ni struka još nema, odmah se pojave drugi kanali informisanja na kojima postoji navodno rešenje za probleme“, istakla je Femić Bumbić.

Ona je naglasila da su se takva „rešenja“ posebno pojavljivala u aplikacijama Viber i Vocap, i da su tamo mogle da se nađu razne „preporuke, odgovori i načini prevencije“, što je, kako kaže, normalno jer ljudi tragaju za sigurnošću u doba krize. Tako se pojavila i vest, podsetila je, da soda bikarbona leči korona virus.

Ona je navela da u lažnoj vesti sve može biti lažno, ali i da manipulativni sadržaj može da se oslanja se na neki „koren istine“.

Zato su neke lažne vesti veoma sofisticarane i teško ih je prozreti, ali u našim medijima uglavnom se sreću banalni primeri, kaže Femić Bumbić.

Ona naglašava da nije realno očekivati da će neko kome vesti nisu profesija analaizirati svaki tekst ili fotografiju na koje naiđu i da je medijska pismenost ključ u prepoznavanju lažnih vesti. Indicije da je nešto lažna vest mogu biti nemogućnost da se utvrdi njen izvor ili nedostatak „druge strane“.

Prema podacima Fejknjuz tragača, kaže ona, zapažena su 43 lažna narativa, odnosno teme u vezi sa pandemijom, a takve vesti su podeljene 220.000 puta na Fejsbuku.

Podseća da postoje alati za pretragu kojima se može utvrditi da li je neka fotografija lažirana, a kao primer navela je fotografiju o navodnom spaljivanju antene za 5G mrežu u Nepalu, koju je bilo lako proveriti na Guglu.

Ekspert za medijsku pismenost na projektu Podrška medijskim reformama u Srbiji Saša Mirković napomenuo je da je Crveni krst pokrenuo kampanju u kojoj su influenseri sa društvenih mreža angažovani u borbi protiv lažnih vesti, jer je infodemija globalni problem.

On je rekao da su tokom pandemije mediji imali „korona mod“ i da senzacionalistički pristup u plasiranju informacija nije promenjen.

Kako je rekao, nismo ni mogli da očekujemo da se tokom vanrednog stanja mediji ponašaju drugačije. Kako pandemija bude slabila, smatra, interes javnosti za korona virus će biti manji, pa će i fokus biti preusmeren na druge događaje.

On je podsetio na brzu reakciju vlasti prilikom objavljivanja lažnih vesti „o nestašici goriva i o tome da će zbog pandemije izvesno doći do zatvaranja koje će dugo trajati“.

Kako je napomenuo, način na koji su te lažne vesti plasirane izazvao je paniku, pa su autori lako otkriveni. Brza reakcija vlasti, istakao je, uticala je da su takve informacije bile svedene na zanemarljiv nivo, jer su se ljudi čuvali, znajući da će lako biti otkriveni. Iako postoji „prašuma naloga“ na društvenim mrežama, ako postoji politička volja, smatra Mirković, stvar se lako može reštiti.

Kada je u pitanju odgovornost za lažne vesti, on je rekao da svaki pojedinac o kome se objavi lažna vest može da se obrati Savetu za štampu, „koji dobro radi, ali ne može da presuđuje“.

Moguće je obratiti se i Višem sudu, uz pozivanje na lažnu vest, kaže Mirković, i uverava da će se to „brzo okončati, za najviše godinu dana“, ali napominje da je naknada oko 100.000 dinara, što je zanemarljivo u poređenju sa činjenicom „da ti je ime danima objavljivano u medijima i da je obrnulo velika sredstva“.

Osim toga, napominje, ako mediji moraju i da objave presudu da moraju da plate obeštećenje za lažnu vest, „to je odštampano toliko sitnim fontom da deluje obeshrabrujuće“. U Srbiji, naveo je, ljudi zbog toga izbegavaju da se „autuju“ i trude se da kampanju koja je protiv njih usmerena i loše vesti „ispeglaju iza scene, jer je to deo kulture, pošto nema te presuda koja može da zaustavi lažne vesti“.