26. apr 2019.

Prvo su došli po Asanža

Svi moji susreti sa osnivačem WikiLeaksa Julianom Assangeom odigrali su se u istoj maloj sobi. Kao što je svetskim obaveštajnim agencijama dobro poznato, u periodu od jeseni 2015. do decembra 2018. više puta sam odlazio u ekvadorsku ambasadu u Londonu u posetu Assangeu. Ono što špijuni ne mogu znati je kakav osećaj olakšanja koji me je obuzimao svaki put kad bih izašao iz te zgrade.

Sretao sam se sa Assangeom jer duboko poštujem izvorna načela WikiLeaksa. Kada sam kao tinejdžer čitao Orwellovu 1984, i ja sam strepeo od države visokotehnološkog nadziranja i njenih mogućih posledica na odnose među ljudima. Assangeovi rani tekstovi – naročito ideja da tehnologiju kojom se služi država treba iskoristiti da se stvori ogromno digitalno ogledalo koje će svima pokazati šta se događa – ispunili su me nadom da zajedničkim snagama možemo poraziti Velikog Brata.

Ali u vreme kada smo se upoznali, ta prva nada je već izbledela. Sedeli smo i razgovarali do kasno u noć, okruženi policama za knjige punim ekvadorske književnosti i vladinih publikacija. Uređaj na vrhu jedne od polica emitovao je beli šum koji onemogućava prisluškivanje, od čijeg zvuka čoveku pripada muka. Zbog klaustrofobije u toj maloj sobi, zbog loše skrivene kamere na plafonu uperene pravo u moje lice, zbog zvuka belog šuma i zagušljivog vazduha, kako je vreme odmicalo osećao sam sve jaču potrebu da istrčim napolje.

Assangeovi kritičari godinama tvrde da je kućni pritvor bio njegov izbor: sakrio se u ekvadorsku ambasadu jer je prekršio uslove oslobađanja u Britaniji da bi izbegao postupak po optužbama za seksualne napade u Švedskoj. Kao muškarac nemam pravo na iznošenje mišljenja o tim optužbama, jer se uvek prvo mora čuti glas žena koje prijavljuju napade. Jednom sam rekao Julianu da bih se ja na njegovom mestu suočio sa optužbama, da bi ih saslušao pažljivo i s dužnim poštovanjem, bez obzira na to da li je optužnica zvanično podignuta ili ne. Odgovorio je da bi to i on želeo. „Ali Yanise“, rekao je, „ako odem u Stokholm, zatvoriće me u samicu, a onda strpati u avion i poslati u neki specijalni zatvor u Americi pre nego što dobijem priliku da odgovorim na optužbe“. Da bi mi pokazao o čemu govori, pružio mi je pismo svojih advokata u kojem se vlastima u Stokholmu nudi da se on pojavi pred sudom, uz garancije da neće biti izručen SAD po optužnici za špijunažu. Švedska nije odgovorila na taj predlog.

Tokom godina koje je proveo u ekvadorskoj ambasadi, pod okolnostima koje Ujedinjene nacije opisuju kao „neosnovano zadržavanje“, mnogi moji prijatelji i kolege su se podsmevali njegovim strahovima i napadali me zbog podrške koju mu pružam. Prošlog septembra, istoričarka i feministkinja Germaine Greer sažela je to u svom komentaru na australijskom državnom radiju. „Neće ga izručiti Americi“, rekla je podrugljivo i okrivila Julianove advokate za to što su ga naveli da poveruje da je takvo izručenje moguće, dok oni uzimaju novac od prava za njegovu knjigu.

Sada čami u Belmaršu, zloglasnom engleskom zatvoru visoke sigurnosti, u ćeliji bez prozora, sa još manje svetla i vazduha nego što je imao u ekvadorskoj ambasadi, bez prava na posete, i čeka izručenje Sjedinjenim Državama. „Neka gori u paklu“, širom sveta govore dobri ljudi koje je razbesnelo to što je WikiLeaks objavio elektronsku poštu Hillary Clinton pred predsedničke izbore 2016. i time pomogao Donaldu Trumpu. Zašto, pitaju oni, nije objavio ništa skandalozno o Trumpu ili ruskom predsedniku Vladimiru Putinu?

Pre nego što objasnim zašto bi oni koji ga napadaju trebalo da preispitaju svoje stavove, dozvolite da izrazim ličnu frustraciju zbog njegove podrške brexitu, napada na feminističke kritičarke, zbog uređivačke politike koja ide u korist Trumpu i, iznad svega, zbog komunikacije sa Trumpovim ljudima. To sam mu više puta rekao u lice.

Ali napadi na WikiLeaks zbog toga što ne objavljuje materijale koji su jednako štetni za sve strane promašuju suštinu. WikiLeaks je ustanovljen kao digitalno poštansko sanduče u koje uzbunjivači mogu deponovati informacije koje su istinite i čije je otkrivanje u interesu javnosti. To je jedina obaveza koju Wiki Leaks ima. Po definiciji, ljudi iz ove organizacije nemaju nikakvog uticaja na to šta će im biti dostavljeno; korišćena tehnologija ne dozvoljava čak ni Assangeu da sazna identitet uzbunjivača. Činjenica da veći deo objavljenih materijala najviše sramoti zapadne zemlje je deo velike usluge koju nam WikiLeaks pruža – usluge čija je vrednost, na moju veliku žalost, umanjena nekim Assangeovim uređivačkim potezima.

Poslednji događaji pokazuju da situacija u kojoj se našao nema veze sa optužbama iz Švedske niti uslugama koje je činio Trumpu u sukobu sa Hillary Clinton. Budući da je Chelsea Manning ponovo u zatvoru zbog odbijanja da posvedoči da je Assange naručivao ili pomagao u curenju dokaza o američkim zločinima u Iraku i Avganistanu, najbolje objašnjenje tekućih događaja je verovatno ono koje nudi Mike Pompeo, Trumpov direktor Centralne obaveštajne agencije, a sada državni sekretar.

Pompeo je opisao WikiLeaks kao „neprijateljsku nedržavnu obaveštajnu službu“. Što je sasvim tačno. Ali taj opis važi za svaki medij koji je ikada držao do sebe. Daniel Ellsberg i Noam Chomsky su upozorili da će se novinari koji se ne protive izručenju Assangea u SAD i sami naći na listi za odstrel nekog novog predsednika koji će ih proglasiti za „narodne neprijatelje“. Slavljenje Assangeovog hapšenja i ignorisanje novog zatvaranja Chelsea Manning pravi su poklon neprijateljima liberalizma.

Pored liberalizma, progon kojem je Assange izložen po nalogu bezbednosno-industrijskog kompleksa SAD ima još jednu žrtvu: to su žene. Nijedna žena, u Švedskoj ili bilo kojoj drugoj zemlji, neće dobiti pravdu time što će on biti bačen u zatvor visoke sigurnosti zbog otkrivanja zločina protiv čovečnosti koje su počinili neki loši muškarci, bilo u uniformama ili u odelima. Dalje zatvaranje Chelsea Manning nimalo ne doprinosi ciljevima feminizma.

Zato predlažem sledeće: hajde da udružimo snage i sprečimo izručenje Assangea iz bilo koje evropske zemlje u SAD, da bi mogao da otputuje u Stokholm i omogući svojim tužiljama da se čuje i njihov glas. Radimo zajedno na osnaživanju žena, štiteći istovremeno uzbunjivače koji objavljuju mračne tajne naših vlada, armija i korporacija koje bi moćnici radije sakrili od javnosti.

Project Syndicate, 16.04.2019.

Preveo Đorđe Tomić

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend