Kleut: Moram da priznam, rastužuje me sama pomisao da možda više neću biti u učionici sa studentima

U razgovoru s Cenzolovkom dr Jelena Kleut s Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu govori o apsurdnom položaju u kojem se našla, pošto je ovoj priznatoj naučnici u oblasti komunikologije Senat Univerziteta osporio izbor u zvanje redovne profesorke.

Sve to u procesu koji njene kolege vide kao odmazdu zbog podrške svojim studentima.

Po oceni akademske mreže „Slobodan univerzitet“, zato što je „bila među najglasnijima u odbrani studenata, akademskog integriteta i vrednosti“.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) slučaj je nazvao „pokušajem osvete režima“ i „čistim političkim revanšizmom“.

Kleut je krajem novembra potpisala aneks ugovora koji je privremeno zadržava na fakultetu. Njen dugoročni status, međutim, nemoguće je predvideti.

Za Cenzolovku ona govori o svom trenutnom položaju i pritiscima na fakultet i medije. Opisuje dugogodišnji rad s mladim novinarima i odgovara na pitanje kako je to kad ti policija zauzme radno mesto.

Cenzolovka: Koji je dominantan osećaj kod vas poslednjih dana, kada je postalo neizvesno oko vašeg statusa? Da li potpisivanje nekog aneksa uopšte može doneti mir, barem privremeno, ili je samo nastavak neizvesnosti?

Kleut: Nemamo više prava da budemo ni iznenađeni ni razočarani. Taj luksuz smo izgubili onog momenta kada su režimski batinaši pretukli naše studente, a onda i kada su naši studenti, kolege i aktivisti zatvoreni na višemesečni period. Možemo i moramo da budemo besni i da reagujemo na svaku nepravdu.

Dodatak ugovora donosi privremeni mir, barem da se i studenti i ja spremimo za ono što sledi. Da pregledam sve diplomske radove, da organizujemo odbrane. Ne primam nova mentorstva, izbegavam komisije i sve to govori o neizvesnosti u kojoj se nalazim.

Policija na fakultetu, profesori i studenti napolju

Cenzolovka: Borite se s perfidnim birokratskim mehanizmima koji bi vas onemogućili da radite. Prethodnih meseci pritisci su imali svoju fizičku manifestaciju. Kako to izgleda kad maskirani policajci u opremi za razbijanje demonstracija marširaju kroz vaše radno mesto, fakultetske hodnike, biblioteku?

Kleut: Nepojmljivo je bilo to prisustvo policije na fakultetu, da su oni unutra, a da ja ne mogu da uđem na fakultet. A u tri navrata mi ulazak nije dozvoljen. Ni mnogim drugim kolegama. Drago mi je što je više od nas pedeset profesora podnelo prijavu protiv policije za narušavanje autonomije, konkretnije za povredu akademskog prostora koji bi po slovu zakona morao da bude nepovrediv.

Scene policijskog nasilja od 5. septembra uveče su posebno bolne. Nisam sve vreme bila prisutna jer sam se povukla kao deo Kriznog centra „Slobodnog univerziteta“, koji je pružao pravnu pomoć privedenima. Bili smo u stalnom kontaktu sa ljudima zatočenim u zgradi rektorata. Te scene, kao i prisustvo policije, ožiljci su koje ćemo još dugo nositi.

Cenzolovka: U prethodnih godinu dana generacije novinara s kojima ste radili vratile su se na „mesto zločina“. Prvo da izveštavaju o jednoj eksploziji solidarnosti koja je bila najvidljivija upravo na Filozofskom fakultetu, pa onda o nasilju, hapšenjima, suzavcu… Znam da je tim novinarima i novinarkama bilo čudno i emotivno da se javljaju s mesta na kojem su napisali svoju prvu vest ili izveštaj. Kako je s druge strane? Kako je vama da na zadatku vidite ljude koji su prošli kroz vašu učionicu u prethodne dve decenije odseka?

Kleut: Da, verujem da nije lako izveštavati o svojoj kući, o kući u kojoj si odrastao. Moram priznati da je moja perspektiva drugačija – ja sam ponosna. Premalo je ovde mesta da nabrojim sve redakcije u kojima su naši bivši studenti, i svuda su izuzetni.

Znam u koliko lošim uslovima rade – stalni ugovori su retkost, plate a češće honorari su mali, redakcijama hronično nedostaju ljudi pa su radni sati predugi. A na sve to, pritisci su ogromni, pretnje skoro svakodnevne, uz kampanje targetiranja i fizičke napade. A naši bivši studenti i studentkinje i dalje ostaju u profesiji i u nemogućim uslovima ne dozvoljavaju da zaboravimo šta je i čemu služi pravo novinarstvo.

Zastrašujuć porast broja fizičkih napada na novinare i snimatelje

Cenzolovka: Kako opisujete tu opsesivnu želju za kontrolom medija? Kada je pala ta nadstrešnica, dok je još opšte mesto bilo da „mlade ništa ne interesuje“, Srbija već uveliko nije bila prostor koji se može pohvaliti medijskim slobodama. Ali izgleda da uvek može gore. Šta je po vama najupečatljivije što se promenilo u narednih godinu dana? Koje su to nove linije prekoračene?

Kleut: Kontrola medija je način vladanja, način na koji režim barata mogućnošću da izgubi podršku glasača. Zato deo medija formira i bogato finansira, a one koje ne može ovako da kontroliše nastoji da uguši na različite načine. Porast broja fizičkih napada na novinare, snimatelje i fotoreportere u poslednjih godinu dana je zastrašujuć. On koincidira sa opštim porastom fizičkog nasilja nad neistomišljenicima.

Ono što je ostalo isto, ali sada je razlog za dodatnu brigu, jeste što ostaju neme sve institucije koje treba da učestvuju u sistemu zaštite – policija, tužilaštvo, sudstvo. I na kraju, vidimo pokušaj da se uguši najveća grupacija privatnih medija tako što će se izvesti promena vlasništva.

Cenzolovka: Vaša bivša studentkinja Maja Dragić rekla mi je da se misli da vam je „stalo do toga da mladi žele da se bave novinarstvom“. Niste od onih mrzovoljnih veterana koje smo zaticali u redakcijama i koji su nas dočekivali rečima: „Dete, beži iz ovoga dok još možeš“. Zbog čega vam je stalo? Šta je ono što govorite tim mladim ljudima?

Kleut: Da, odista nisam od onih koji govore ljudima da traže drugi posao. Pre nekoliko godina je kolega Stefan Janjić za doček brucoša spremio podatke o napadima na novinare kako bi i studenti bili svesni svih rizika profesije. Često sa njima pričamo o svim izazovima, kad god možemo dovodimo ljude koji su već u profesiji, ne izbegavamo teške teme.

I meni i drugim kolegama sa Odseka novinarstvo je u srži demokratskog društva, korektiv različitih nepravdi, glas onih koji nemaju društvenu moć, kontrolor onih koji je imaju. Nije to jedno predavanje o društvenim funkcijama novinarstva, to je nit koja je prisutna u svemu što radimo. Verovatno baš zato i smetamo.