Ajmo sad ono naše: Ko je Zoran Kesić, dobitnik nagrade za doprinos godine Evropi?

Tim povodom Kesić za Danas kaže da je zahvalan i srećan zbog priznanja, jer ga vidi kao još jednu potvrdu doslednosti emisije i njegovog ličnog profesionalnog puta.

„A naš put se očigledno dobrim delom poklapa sa onim što se često naziva evropskim vrednostima. Ako nagrada ‘Doprinos godine Evropi’ podrazumeva posvećenost istini, kritičkoj misli, borbi protiv fašizma, borbi za ljudska prava, zakon, pravdu, medijsku i svaku drugu slobodu, uvažavanje razlika, kao i približavanje i pomirenje sa našim evropskim komšilukom, onda tu apsolutno mogu da se prepoznam — ali kao jedan od velikog broja boraca“, konstatuje Kesić.

On dodaje da bi, uz zahvalnost, želeo da podeli i svoja očekivanja od Evrope.

„Uz zahvalnost na nagradi ‘Doprinos godine Evropi’, izražavam nadu da će i Evropa mnogo snažnije, hrabrije i odlučnije početi da sagledava prilike u Srbiji. Od Evrope očekujem ‘doprinos godine Srbiji’“, poručuje Kesić, moglo bi se reći — u svom stilu: „Ajmo sad ono naše“.

Upravo ta rečenica, kao i niz njegovih krilatica poput „Lagala si ga“ i „Budale“, koje izgovara u emisiji svake subote, za mnoge građane Srbije postale su svojevrsni ventil i zaklon od teške svakodnevice. Istovremeno, to je prostor u kojem je moguće šaliti se na račun „nedodirljivih“, ali i na sopstveni račun — što Kesić svojim primerom uporno ohrabruje.

Uz to, Kesić lepo peva , a svoje talente i popularnost često stavlja u službu humanitarnih akcija. Zahvaljujući smislu za humor, njegove opservacije se radije slušaju nego klasični politički komentari, a i istina se lakše prihvata.

Mnogo je i onih koji, da bi sačuvali mentalno zdravlje, izbegavaju vesti, jer će im Njuzovci i Kesić već za vikend sve to kroz šalu plasirati, ali tako da ne umrtve kritičku misao, već da je podstaknu.

Tim povodom Kesić za Danas kaže da je zahvalan i srećan zbog priznanja, jer ga vidi kao još jednu potvrdu doslednosti emisije i njegovog ličnog profesionalnog puta.

„A naš put se očigledno dobrim delom poklapa sa onim što se često naziva evropskim vrednostima. Ako nagrada ‘Doprinos godine Evropi’ podrazumeva posvećenost istini, kritičkoj misli, borbi protiv fašizma, borbi za ljudska prava, zakon, pravdu, medijsku i svaku drugu slobodu, uvažavanje razlika, kao i približavanje i pomirenje sa našim evropskim komšilukom, onda tu apsolutno mogu da se prepoznam — ali kao jedan od velikog broja boraca“, konstatuje Kesić.

On dodaje da bi, uz zahvalnost, želeo da podeli i svoja očekivanja od Evrope.

„Uz zahvalnost na nagradi ‘Doprinos godine Evropi’, izražavam nadu da će i Evropa mnogo snažnije, hrabrije i odlučnije početi da sagledava prilike u Srbiji. Od Evrope očekujem ‘doprinos godine Srbiji’“, poručuje Kesić, moglo bi se reći — u svom stilu: „Ajmo sad ono naše“.

Upravo ta rečenica, kao i niz njegovih krilatica poput „Lagala si ga“ i „Budale“, koje izgovara u emisiji svake subote, za mnoge građane Srbije postale su svojevrsni ventil i zaklon od teške svakodnevice. Istovremeno, to je prostor u kojem je moguće šaliti se na račun „nedodirljivih“, ali i na sopstveni račun — što Kesić svojim primerom uporno ohrabruje.

Uz to, Kesić lepo peva , a svoje talente i popularnost često stavlja u službu humanitarnih akcija. Zahvaljujući smislu za humor, njegove opservacije se radije slušaju nego klasični politički komentari, a i istina se lakše prihvata.

Mnogo je i onih koji, da bi sačuvali mentalno zdravlje, izbegavaju vesti, jer će im Njuzovci i Kesić već za vikend sve to kroz šalu plasirati, ali tako da ne umrtve kritičku misao, već da je podstaknu.

Kesićeve fore ušle su u svakodnevni govor i pretvaraju se u mimove, a već pomenuto „Ajmo sad ono naše“ može se tumačiti i kao poziv publici da ne odustane od kritičkog mišljenja.

Zoran Kesić rođen je 1976. godine u Beogradu.

Otac mu je bio policijski inspektor, majka je radila u JAT-u.

Ima starijeg brata Igora. Odrastao je u, kako kaže, kosmopolitskom duhu.

Bezbrižniji deo mladosti obeležili su mu noći u klubu Industrija, u vreme kada je beogradska tehno scena bila u punom zamahu.

Dva puta je pokušao da upiše režiju na FDU, ali mu to nije pošlo za rukom. Danas kaže da ništa ne bi menjao, jer je njegova karijera i bez formalnog obrazovanja bila uspešna i dinamična.

Sa 18 godina zaljubio se u novinarstvo i prošao sve faze televizijskog rada na Studio B, gde se kalio kod legendarnog Đoka Vještice. Kasnije je radio i na B92, gde je 5. oktobra 2000. snimao ulazak u Skupštinu i događaje u Majke Jevrosime.

Autor je emisija „Ozbiljne vesti“, „Dezinformator“ i „Fajront republika“. Dobitnik je nagrada „Stanislav Staša Marinković“, „Laza Kostić“ za satiru i „Aleksandar Tijanić“.

Nema vozačku dozvolu, ali, kako kaže, nemaju je ni Draža Petrović, ni Marko Kraljević, pa ni dinosaurusi. Vozi ga supruga Ivana, kostimografkinja, dok je on zadužen za razgovor i muziku tokom vožnje. Ponosan je otac Andreja i Vanje. Najviše ga nervira kada neko za političare kaže: „Svi su isti“.