Veso, šta to uradi

„Šta uradih? Umro, druže. I ti ćeš, jednom. Svi će.“ Naravno da mi Vesa nije odgovorio, niko mi odande još nije odgovorio. Ovaj „in memoriam“, kao i prethodne, pisaću reportažno. Veliki Veselin Simonović, mojim prstima, kroz moje oči, uši i pamćenje.

Kad sam ga u novembru, 2017, zamolio da ustupi „Dorćol platz“ Laguni, za promociju romana „E baš vam hvala“, Vesa je rekao: „Naravno.“ Gratis, podrazumeva se. Kad sam ga zamolio da ustupi „Dorćol platz“ mom bendu Crveni vetar za snimanje spota, u januaru, 2020, Vesa je rekao: „Naravno.“ Gratis, podrazumeva se. Kad sam ga zvao da pitam da li je portal nova.rs zainteresovan za „Dobar loš zao“, pošto Šabac samo što nije pao, Vesa je rekao: „Naravno, dobro došli.“

Simonović je poznat kao strog urednik, izuzetno jakog tempa rada, vrhunski profesionalac, koji je, naročito u Blicu, tako tvrde legende, umeo da izgubi nerve, ali koji urednik u dnevnom novinarstvu ne gubi nerve. Imao sam sreću da sam od njega dobijao jedino osmehe i zagrljaje i „Naravno“ na svaku ideju koja bi mi pala na pamet. Veselin Simonović spasio je „Dobar loš zao“, ustupio nam portal kao svoju dnevnu sobu, hrabrio nas kad su nas razapinjali, bodrio kad su nam pretili, ne propustivši da naglasi: „Dok je mene, za DLZ nema zime.“

Javio mi je Nenad Kulačin. Poruku na mesindžeru „Umro Vesa“ gledao sam minut ili dva ili duže, pa sam je pokazao ženi, a ona me je zagrlila. To je nesvarljiva poruka. To je nemoguća vest. Bez obzira na to što ćemo svi jednog dana umreti, Vesa neće, iako hoće, to jest, iako očigledno jeste. Zvali su me neki ljudi, pa sam ja zvao neke ljude, zovemo se tako, niko ni ne pita šta bi, niko ne pita šta ćemo sad, čujemo se samo da bi jedni drugima čuli glas, da vidimo u kolikoj smo meri živi, jer je, zajedno sa Veselinom, svako od nas koji smo ga znali malo ili malo više umro.

Kontaktirao sam i „rov“ sa suprotne strane novinarskog „fronta“, urednika „Kurira“ i mog dragog druga Baneta Bjelicu, koji je sa Vesom delio dobro i zlo u „Blicu“, da mi prepričava anegdote o njemu. Da malo produži Vesin život ove noći (pišem u nedelju) i on mi je ispričao nekoliko veselih epizoda. Slatko smo se smejali, a onda smo se načisto smorili.

Prvi put otkako postoji DLZ, svojevoljno nećemo snimiti ovonedeljnu epizodu. Možda bi me Vesa sada prvi put izgrdio otkako se znamo, a možda i ne bi. Možda bi rekao: „Naravno. Preskočite jednu. Potpuno vas razumem.“

Veseline Simonoviću, uredniče sa očinskim osmehom i najtoplijim zagrljajem, neustrašivi ratniče za slobodu i demokratiju, kralju novinarstva, počivaj u miru i hvala ti za sve. Tuga je nemerljiva, a gubitak nenadoknadiv.

Do pobede.