Medijski monopol – državni projekat

Tito se i danas pominje po izreci: „nemojte se držati zakona kao pijan plota“, nešto ređe se sećamo Nikole Pašića i njegovog: „zakoni su za protivnici“, a kako će se pamtiti Aleksandar Vučić sa njegovim pristupom legislativi? On to još nije izrekao i možda i neće, ali bi se mogla naslutiti sentenca: „Zakoni su za naivne da bi se nadali.“ Možda će smisliti i nešto bolje, ipak je on pravnik.

U Vučićevo vreme dva puta je u Zakon o javnom informisanju i medijima upisana odredba o zaštiti medijskog pluralizma i zabrani monopola u oblasti javnog informisanja. Dogodilo se to izmenama zakona 2014. i 2023. godine. To znači, kako u zakonu piše, „Niko ne može imati monopol na objavljivanje informacija, ideja i mišljenja u mediju.“ Prema najnovijem istraživanju Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), Aleksandar Vučić je u prošloj godini u medijima pomenut 85.000 puta, u proseku najviše na Pinku, dnevno čak po 63 puta, a veoma često na televizijama B92, Prva, RTSi Happy. TV Informer je metastazirao nešto kasnije pa nije dovoljno bio pod lupom, a kad bude, kroz nju se neće videti ništa drugo osim lika predsednika. Da li je to monopol i narušavanje pluralizma? Naravno da jeste, ali kako je to moguće?

Kad neko iz najbližeg okruženja predsednika države mobiliše strane medije da dođu u Srbiju, to je kao da se time bavi država, a država, po standardima demokratskog sveta, to ne sme da radi

Zakon kaže da se kršenjem pomenute odredbe treba da bavi nadležno ministarstvo kada su u pitanju štampani mediji, a u slučaju unakrsnog uticaja štampanih i elektronskih ili samo elektronskih medija, to je posao regulatornog tela, REM-a. Ali koga briga! Lepo je da piše u zakonu, zadovoljili smo regulatorne standarde, domaću i inostranu javnost, ali nećemo valjda da pravimo problem ako predsednik države prekrši zakon. Kada se ta tema pomene u ponekom razgovoru na domaćim televizijama, često voditelj programa konstatuje „pa predsednik ima pravo na to“. Pošto ostali politički akteri, u sve mučnijem nadmetanju da nekako dođu do kiseonika javnosti, nisu problem koji bi zahtevao potezanje zakona, nadležne institucije se time ne bave. Nije zabeleženo da su Ministarstvo za informisanje i telekomunikacije i REM reagovali na očigledna ugrožavanja pluralizma i jačanje medijskog monopola.

Apologeti ovakvog odnosa prema zakonitosti rekli bi da nigde ne piše da predsednik ne može toliko da bude u medijima, ali to je banalizacija rasprave o ovoj temi, jer naravno da tako nešto ne može da piše u zakonu, ali kada se čitaju ustavne i zakonske odredbe, koje su u velikoj meri u skladu sa principima demokratskog sveta, jasno je da se radi o svesnoj manipulaciji i zloupotrebi. Nadležno ministarstvo i REM, ne mogu da sankcionišu predsednika zbog njegovog prekomernog prisustva u medijima, ali mogu da opomenu i izreknu druge mere medijima. Predsednik ima savetnike koji bi trebalo da mu skrenu pažnju na preterano i veoma često neopravdano pojavljivanje u javnosti, koje može i za njega da bude štetno jer je kontraproduktivno, a jeste i kršenje ravnopravnosti političkih aktera u permanentnom javnom dijalogu. Ali, kako smo proteklih dana više puta čuli, savetnica Suzana Vasiljević se bavi dovođenjem američkih medija u Srbiju, a ne savetovanjem predsednika da upristoji javnu komunikaciju. Savetnica se javno hvali kako je baš ona pregovarala sa Juronjuzom, Njuzmaksom i Blumbergom da dođu u Srbiju i nijednim gestom ne pokazuje da je svesna da čini nešto što je apsolutno nedopustivo. Kada neko iz najbližeg okruženja predsednika države mobiliše strane medije da dođu u Srbiju, to je kao da se time bavi država, a država, po standardima demokratskog sveta, to ne sme da radi.

Emotivni biznis

Ne znamo da li je savetnica nešto zamerila predsedniku kada je nedavno zaključio da je novinarstvo Dragana Vučićevića, vlasnika i glavnog urednika Informera „emotivno“, što je zvučalo kao pohvala. Vučićević je nešto pre toga za one koji su protestovali ispred Generalštaba rekao da su „kreteni, imbecili, stoka jedna grdna“. Slične epitete ovaj „emotivni novinar“ ponavlja svakodnevno, ali ni predsednik ih ne izbegava.

Onomad je Telekom kupio TV Kurir. Oni koji se bave statistikom već su izbrojali da akcionarsko-državna firma već ima 35 medija. Pomenutim zakonima, donetim u poslednjih dvanaest godina, jesu podignuti pragovi koncentracije vlasništva u medijima, ali se to dogodilo u vreme kada se u Evropi, na drugačiji način sprečava monopol proizvodnje svesti. U savremenim medijskim sistemima rade se stručna, nezavisna istraživanja kojima se utvrđuje da li se ista ideologija, politika, mišljenje ili iste ličnosti i političke organizacije, previše promovišu u jednom broju medija, bez obzira na objedinjeno ili pojedinačno vlasništvo i na to se reaguje. Kod nas se o tome ćuti. U vrlo problematičnim, kontradiktornim odredbama zakona kojima je omogućeno Telekomu, iako je u velikoj meri pod uticajem države, da bude osnivač i vlasnik medija, ukoliko „nije korisnik državne pomoći“, nalazi se i odredba da će se „državna pomoć ocenjivati na osnovu kriterijuma koji proističu iz primene pravila konkurencije koji se primenjuju u Evropskoj uniji“. Nije poznato da se neko bavio ocenjivanjem ovih kriterijuma, a javna je tajna da Telekom lako dobija novac i od banaka kada hoće da kupi neki medij, a to bez upliva države nije moguće. Nema sumnje da Telekom ne povećava medijski arsenal da bi jačao poslovanje i povećao profit, već da bi upravo ojačao monopol u javnoj sferi, koji već uveliko poseduje, a u službi politike vlasti.

Onomad je Telekom kupio TV Kurir. Oni koji se bave statistikom izbrojali su da akcionarsko-državna firma već ima 35 medija

I tu smo na jednom od dva koloseka kojim režim sistemski uništava slobodu javnog informisnja i izražavanja mišljenja. Jedan kolosek je onaj na kome svi medijski vagoni treba da budu u istoj koloni i da bespogovorno rade za vlast. Drugi kolosek je bezobzirno ugrožavanje svake mogućnosti da se čuje drugačije mišljenje i nastojanje da se potisnu, unište ili preuzmu mediji koji su alternativa jednoumlju i autoritarnosti. Zato se stalno atakuje na N1, Novu S, Danas, Radar i njihove naloge na društvenim mrežama. Zato se gase profili, otvoreno preti nezavisnim novinarima, da bi se proizvela dovoljna količina straha kako bi sami odustali, bez dalje represije.

Oba koloseka vode u mrak. Aleksandar Vučić je 21. januara u Dnevniku RTS-a, u emisiji koja treba da traje 30 minuta dobio 25 minuta da govori ne samo o raspravi u Davosu, nego i da komentariše događaje u Narodnoj skupštini Srbije, kritikuje opoziciju i omalovažava delegaciju Evropskog parlamenta, a takođe da pomene i protest na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Tek u četrdeset šestom minutu polučasovne emisije, data je informacija o ovom protestu i nijednom rečju nije pomenuto da je policija grubo isterala sa fakulteta studente i profesore. RTS je posle kritika na njegov račun od strane režima, očigledno još jače legao na rudu i time pojačao slutnju o medijskom mraku. Ako je javnom servisu važnije da zadovolji sebične interese pojedinaca i grupa u vlasti, nego legitimne i zakonom podržane potrebe građana, šta onda očekivati od komercijalnih, Telekomovih ili nekih drugih glasila? Ali šta da se radi, nemamo Savet REM-a, pa nema ko da reaguje.