07. maj 2020.

RTS – servis vladajuće politike, a ne građana

Ne postoje reči koje bi sunovrat medijskih sloboda u Srbiji vernije dočarale od prizora zamenika gradonačelnika Beograda koji u studiju Pinka čestita Svetski dan slobode štampe voditeljima jutarnjeg programa.

Foto: Cenzolovka

Jednom kada sve ovo prođe (ne govorim pritom o pandemiji), jedan od najtežih zadataka koji nas čeka jeste oporavak razorenog medijskog prostora ovog društva. Nekome se ova dijagnoza može učiniti preteškom, pa ću pokušati da je potkrepim sa nekoliko dodatnih opservacija.

Informativni program javnog servisa je danas javni taman toliko koliko javnog prostora ima za neki drugi glas, a da to nije glas Aleksandra Vučića. Znači, nimalo.

Kako i zašto se desilo da taj program postane potpuno zatvoren za disonantne i kritičke tonove i za ozbiljne debate i sučeljavanja predstavnika vlasti i opozicije, možda ćemo jednom saznati od njegovog glavnog i odgovornog urednika. I on sam je, pomalo ilustrativno, sakriven u dubokom medijskom mraku Srbije.

Kada je 2016. godine stao u odbranu rada tog programa, izjavio je, citirajući A. Tijanića, da smo preplavljeni medijima koji stimulišu glupost i proizvode halucinacije. Dodao je, međutim, g. Nenad Lj. Stefanović tada da ti i takvi ne stanuju u Takovskoj 10. Možda glupost i dalje tamo ne stanuje, ali odsustvo profesionalne kuraži i snishodljivost prema nosiocima vlasti su već dugo dominantne osobine novinara Informativnog programa RTS-a. To ga od servisa građana pretvara u servis vladajuće politike.

Od istog virusa su oboleli i novinari najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, koji su svoju posebnost u svetu štampanih medija u Srbiji znali da opisuju sloganom – Kad kažem novina, mislim Politika.

Tako promovisana asocijativna sinonimija je, bar za mene, izgubila svaki smisao kada su Petričićeve karikature postale nepoželjne na naslovnoj strani izdanja u nedelju.

Konačan dokaz da Politika više ne može biti to za šta se izdaje jesu naslovne strane dvaju izdanja u aprilu 2019. Na prvoj je veliki naslov – Bez jasne poruke, ideje i političke zrelosti – i odnosi se na protestni skup opozicije, dok je na drugoj, koji izveštava o sedam dana kasnije održanom skupu vladajuće većine, naslov – Pod težinom Srbije slegao se Beograd.

Na obe naslovnice se nalaze fotografije skupova i nije potrebno biti posebno vešt s brojevima da bi se zaključilo da Politikine procene o njihovoj masovnosti – osam hiljada u prvom i između 140 i 150 hiljada u drugom slučaju – pripadaju domenu „proizvodnje halucinacije“.

U drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i štampanim medijima stvari su još gore.

Ne samo da je u pogledu njih Tijanićev opis i dalje hirurški precizan, već će se njihovo delovanje jednom izučavati kao najeklatantniji primer svega onoga što nije i nikada ne sme biti nazivano novinarstvom.

Vreme je da se jasno i glasno razuvere oni koji se utrkuju u podilaženju, poltronstvu, hvalospevima i panagiricima Aleksandru Vučiću i blaćenju opozicije da ih prosta činjenica da to rade uz upotrebu diktafona, mikrofona ili kamere ne čini novinarima.

Već letimičan pogled na Kodeks novinara Srbije, koji su zajednički usvojili UNS i NUNS, jasno pokazuje da bavljenje ovim pozivom podrazumeva privrženost brojnim profesionalnim idealima i standardima, od kojih je najvažniji istinitost izveštavanja.

Veći deo medijske scene Srbije se, međutim, vernije uklapa u normativnu teoriju žurnalizma koja se baštini u autoritarnim političkim sistemima. Tamo se od medija „očekuje da izbegavaju bilo kakvu kritiku nosilaca vlasti i da ne rade ništa što bi moglo da predstavlja izazov ustanovljenom poretku. Mediji mogu da ostanu slobodni da objavljuju bez prethodne cenzure, ali država zadržava pravo da kažnjava novinare ili zatvara medijske kuće koje prekoračuju eksplicitna ili implicitna ograničenja u pogledu izveštavanja i komentirasanja.“ (R. Benson, Journalism: Normative Theories)

Srbija je, bar prema slovu Ustava, demokratija. Da bi to uistinu i bila, potrebni su joj slobodni i profesionalni mediji. Takvi mediji mogu u svojoj uređivačkoj politici da imaju ideološku i političku profilisanost, ali se nikada i ni po koju cenu ne smeju svesti na propagandna glasila bilo koje političke opcije.

Takvi mediji moraju biti „posvećeni principu da rasprava o javnim pitanjima treba da bude nesputana, robusna i širom otvorena i da može da uključuje i žestoke, jetke i ponekad neugodno oštre napade na državne i javne službenike“ (iz odluke Vrhovnog suda SAD u slučaju New York Times Co. v. Sullivan iz 1964).

Takvi mediji, dakle, ne smeju povlađivati totalitarnom stavu da je kritika nosilaca vlasti napad na državu. Štaviše, mediji svojim profesionalnim ponašanjem moraju pokazati da se država najbolje brani kada se oni koji imaju vlast i moć drže pod budnim okom javnosti. Takvi mediji su najbolja predohrana protiv osionih vlastodržaca koji bi da „postrojavaju“ novinare, arogantno ih ignorišu i odgovaraju samo na pitanja koja im se sviđaju.

Takvi mediji, najzad, moraju vazda stremiti De Tokvilovom idealu slobodne štampe.

On je govorio: „Pretpostaviti da ona služi samo da bi zaštitila slobodu značilo bi smanjivanje njene uloge: ona čuva civilizaciju… količina zla koju štampa proizvodi je stoga mnogo manja od one koju ona isceljuje.“ Iako su mediji davno izašli iz „doba nevinosti“, u kojem su doživljavani kao nužno blagotvorni po demokratiju, De Tokvilova mera za procenu delovanja medija i dalje je upotrebljiva.

Primenjena na današnju Srbiju, ona jasno pokazuje da je naš javni diskurs daleko više zatrovan svakovrsnim zlom koje se proizvodi u medijskom prostoru. Stoga će jedan od najvažnijih zadataka biti, jednom kada se u Srbiji vlast promeni, da se ne dozvoli da arhitekte tog medijskog zla – pre svega, njihovi vlasnici i urednici – dobiju još jednu priliku da prostom promenom „dresa“ nastave svoje postojano obeščašćivanje novinarske profesije.

1 komentar za: “RTS – servis vladajuće politike, a ne građana

  1. Tihomir Grozni

    Živeo 6. oktobar!

    07. maja 2020. at 23:33

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend