Stenogram, statika

– Evo sad, ma u vestima je već, eno ti kod mene na portalu, morali smo odmah da javimo. Ima mrtvih, kažu bar deset, nije još objavljeno.

– Sad vidim, nadstrešnica ona ispred… Strašno, vidim hitna i sve.

– Da… nego ja da pitam kako ćemo mi to, znaš.

– Znam, znam, evo zovem odmah gore.

***
– Halo, znam da je frka sad…

– Užas je sad. Pričaj brzo, na telefonu sam drugom.

– Pa zovu da pitaju šta da rade, kako da pišu… Ovo je ono što je rađeno sad… pred izbore, mislim, Kinezi.

– Super je urađeno. Biće ko zna koliko mrtvih.

– Ma da, nego kako da se piše sad, nisam pametna.

– Pa nije rađena ta nadstrešnica. Rađene su tamo na peronu, fasada i tako, nije ovo rađeno. Nešto su tu šminkali samo, krečili, ne znam sad.

– Znači stara nadstrešnica?

– Stara nadstrešnica. Tako.

– Važi, javljam svima.

***
– E evo me. Vidi, to nije rađeno, ta nadstrešnica. To je staro, vidi tamo da li pedesetih, šezdesetih kad je rađeno.

– Aha, aha, znači kao pala stara nadstrešnica, nisu sad prčkali?

– Ma otkud znam. Ali stavite tamo sad stara nadstrešnica, to u naslov da ide.

– Mora u naslov?

– Pa sad će svi popizdeti, evo kaže bar deset mrtvih. Bolje u naslov.

– Dobro. Staviću dole negde da je Tito kriv, jebiga.

– Ne zezaj, samo ovo. Ajde zovu me sad svi, svima isto pričam.

***
– Slušaj, sad sam razjasnio… U naslov da ide „stara nadstrešnica“. Biće valjda izjava uskoro, prati šta kaže Infrastruktura ili Dačić tamo.

– A nisu dirali tu nadstrešnicu sad ovo kad su radili?

– Kažu da je stara, samo tako stavi. Ali u naslov, molim te, sad je ovo pipkavo sve.

– Da, da, znam. Dobro, stavljam, šta ću, veži konja gde ti gazda kaže.

– Ne zezaj, tako je i meni. Sada će ovi ionako početi da lešinare, nije loše da u naslovu bude ovo. Ako je stara, stara je.

– Ajde, menjam odmah…

– E samo još ovo… Jesu vam javili ko je poginuo? Da zovemo familije, da to imamo prvi.

– Sad gledamo, javiće se ovi iz policije i kliničkog.

– Da, da, znaš kako ide.

– Znam, jecaj, govore kroz suze, zanemeli od šoka, tragedija i to.

– E to.

– A hoćemo da nagazimo nekog, ono, ostavke?

– Ma ajde bre čekaj, pa otkud to sad znam? Mislim da će večeras predsednik na televiziju. Nema on sad vremena. Pa čekaj, nemoj da jurcamo.

– Možda sad žrtvuju nekog, ovo je ipak strašno.

– To kad budeš pisao memoare, ti piši tako, sad čekaj. Znači žrtve, tragedija, stara nadstrešnica. Prenosi tamo izjave saučešća i to je to. Javim se posle.

***
– Ja sam opet, sad sam se raspitala, pogledaj kako su ovi objavili ovo za zavod.

– Šta?

– Ma kao Zavod za zaštitu spomenika nije dao da se sredi nadstrešnica.

– Aha. Pa je li to stvarno?

– Ma jok, brate, kakve veze ima Zavod sa statikom? Nego čisto da se malo zamuti, jer sad nas ovi gaze.

– Ajde, preneću kako su ovi preneli.

***
– Halo, halo… Pa javljaj mi se bre brže. Pazi sad, pogledaj kod ovih kako su za Zavod napisali, kopi-pejst i ćao.

– Video sam. Da prenosimo to sranje?

– Dabome da prenosimo, inače te ne bih zvao. Stavi u blog i izvuci poseban tekst sa strane. Odmah na mreže da ide.

– Evo ljudi pišu o nekim ankerima, utegama, preopterećenju. To je nešto u stvari puklo, izgleda su zeznuli sad kad su radili.

– Kakvi sad ankeri, šta je to?

– Ne znam, čelične one žice valjda što su držale to.

– Ma mani me sad sa tim. Stara nadstrešnica, Zavod je zasrao, to je sada.

– Vezujem konja gde mi gazda kaže.

– Samo me sad još ti zezaj.

– Ne zezam, stvarno.

– Vidi, izguraćemo sad ovo ovako. Stižem ja u redakciju, ko zna kad ću kući.

***
– Hej, evo me.

– Ceo dan?

– Ceo dan. Pa videla si kakav pakao. Deca spavaju?

– Spavaju.

– Kako si ti?

– Pa ne znam, potreslo me ovo baš. Mogla su biti naša deca ispod.

– Ali nisu.

– Idem da probam da spavam. Hoćeš i ti?

– Moram samo da pogledam još nešto, pa da se istuširam. Ono ogledalo u kupatilu… nisi ga vraćala na zid?

– Nisam.

– Dobro je. LJubim te, laku noć.

– Laku noć.