Boško Jakšić: Pad novinarstva i nestanak kafana su čvrsto povezani (VIDEO)

Novinarstvo je pre svega zanat kao i svaki drugi. Ono što mora da zna vodoinstalater o svom poslu, mora i novinar o svom. Ko ne nauči tehnike zanata, gradi krov na kući bez temelja. Televizijski novinari, pre svega, kad fasciniraju svog lokalnog mesara misle da su zvezde, a na početku su novinarskog puta i tek bi trebalo da uče zanat, da uče jezik, koji se stalno menja i da grade sopstveni sistem razmišljanja. Novinarstvo se ne radi sa uverenjem da je to birokratski posao, nego sa entuzijazmom i sa velikim stepenom adrenalina. Taj adrenalin posle traži najmanje dupli viski,“ kaže u razgovoru za Bermudski trougao Boško Jakšić, nekadašnji novinar i urednik Politike.

„Fotofiniš bi odlučio ko je kako uticao na propast – da li pad novinarstva na strukturu gostiju i ambijent u kafanama ili su prvo zatvorene kafane, pa novinarima tako uskraćena druženja“, smatra Jakšić. „Nema novinarstva bez kontakta. To je opasna profesija po porodični život, to je opšte mesto. A u vreme kad sam ja počinjao vražilo je pravilo da ako hoćete da se bavite novinarstvom potrebno je da ispuniti četiri uslova: dosta alkohola, dosta duvana, kucanje sa dva prsta i barem jedan razveden brak.“

Danas komentator nekoliko medija, Boško Jakšić odgovara na pitanja o tome da li ima istine u pričama da dopisnici pišu dva izveštaja – jedan za službu, drugi za javnost, kako se odlazilo na brifinge u Ministarstvo spoljnih poslova, zašto je važno imati dopisnike, ako je sve svetske medije moguće pratiti na internetu.

„Važno je zato što vam na jedna način stvari objašnjava čovek koji je ovde ponikao, razume događaje i ima navike ovog društva, od nekog ko je Skandinavac, koji stvari gleda kroz svoju optiku…Sigruno su me proveravali, ali nisam bio pozivan na razgovore u Ministarstvu spoljnih poslova, na koje jesu pozivane kolege, ne zam zašto ja nisam. Ne bih voleo da sam išao na takve razgovore. Niti da mi se tako neko ušunjava u glavu.“

Bivši v.d. glavnog urednika Politike za „Bermudski trougao“ govori i o svom odnosu sa Draganom Hadži Antićem, protestnom pismu koje mu je uputio tek pred 5. oktobar 2000, kako je na njegove stavove uticala Latinka Perović, povremeni gost njegove kuće u detinjstvu, i zašto se politički angažovao.

„Ne mogu da se žalim ni danas. Žao mi je što nema više ljudi kao što sam ja i koji su mlađi nego što sam ja, da mogu slobodno da pišu. A onda ulazite u javnu utakmicu. Ne govorim o donosačima vesti, nego o onima koji komentarišu vesti. U utakmicu ulazite argumentima.“

S dugogodišnjim dopisnikom Politike, koji je kao izveštač svedočio brojnim istorijskim događajima dvadesetog veka, razgovaramo i o tome kako ga je ustanak Turaka na Kipru spasio suspenzije na poslu, zašto je u Jerusalimu osetio potrebu da se prekrsti iako nikada nije bio vernik, koje ga je od bliskoistočnih žarišta sa kojih je izveštavao proslavilo i kako je uspostavljan i danas jedinstven svetski model vladavine u Iranu tokom islamske revolucije.

„U novinarstvu treba nekada imati sreće. Kad su počele demonstracije u Iranu, to je bilo van naših dopisničkih centra, napisao sam dva tri teksta o tome. Po našim sklonostima, odmah sam proglašen za eksperta za Iran i tako sam otišao. A onda sam naučio veliku lekciju. Kolege koje sa tamo sreo su se već bile pročitale po deset knjiga o Iranu i znali ga u prste, ja sam se šlepovao uz njih da bih nešto naučio i učio sam usput. Tako sam naučio da odlazak negde podrazumeva pripremu. Posle mi više nije bilo žao da dam sto-dvesta dolara da kupujem knjige o raznim zemljama.“