Internet je trebalo da bude slobodan – šta je pošlo po zlu?

U početku je bila samo igra. Ona koju smo svi igrali bezbroj puta: označite kvadratiće sa znakom Stop, upišite tekst ispod, sastavite slagalicu – i označite kućicu „Nisam robot“.

Ipak, svaki put kada biramo slike i procenjujemo da li je na njoj mačka ili kroasan, mi u stvari radimo za velike tehnološke kompanije.

Kad je gvatemalski kompjuterski naučnik Luis fon An 2004. prvi put predložio ideju „igara sa svrhom“ (GWAP), cilj mu je bio da iskoristi snagu ljudskog mozga kako bi računari učili od nas. Ideja je bila jednostavna: podstaći ljude da rešavaju zadatke koji su nama trivijalni, ali koji su kompjuterima tada bili teški – poput označavanja slika, prepisivanja teksta ili klasifikovanja podataka.

A kako bolje naterati ljude da rade za računare, nego pretvarajući rad u igru?

Obogati se tako da drugi rade za tebe

Fon An je najpre razvio igru ESP (extrasensory perception): dvoje nasumično spojenih igrača gledalo je istu sliku, ali nisu smeli da komuniciraju. Svaki je u ograničenom vremenu opisivao sliku, a bodovi su se dobijali kada bi se njihove oznake podudarale – to je onda služilo kao potvrda oznake slika, pa se to onda pohranjivalo u bazu.

Godine 2006. Gugl je licencirao koncept i stvorio sopstvenu verziju – Google Image Labeler. Već sledeće godine, Fon An pokreće reCAPTCHA, zasnovan na istom principu: ljudi rešavaju probleme koje računari ne mogu da reše. Ali, rešavajući CAPTCHA testove, ljudi su nesvesno prepisivali reči iz skeniranih knjiga i novina koje računari nisu mogla da digitalizuju. Fon An je onda 2009. Guglu prodao reCAPTCHA.

I tu nije stao. Godine 2011. sa Severinom Hakerom osniva Duolingo, primenjujući crowdsourcing na učenje jezika: korisnici prevode tekstove i označavaju slike u zamenu za besplatne lekcije, pritom stvarajući ogromnu bazu visokokvalitetnih jezičkih podataka koja se monetizira – trenira modele veštačke inteligencije i koristi se za Duolingov komercijalni ispit iz engleskog.

„Ideja je bila doprineti zajedničkom dobru kako bismo pomogli računarima da postanu pametni – a koristi bi bile ravnomerno raspoređene“, kaže za DW Ulises Ali Mehijas, profesor komunikacionih studija na Državnom univerzitetu Njujorku (SUNY) u Osvegu. „Ali priča se nije tako završila, zar ne? Jer je Luis fon An prikupio sve te besplatne podatke, prodao ih Guglu i zatim profit iskoristio za svoj sledeći projekt: Duolingo.“

Prvo su došli hipici, zatim tek-braća

Pronalazeći način kako iskoristiti kolektivnu snagu ljudskog mozga, Fon An je pomogao da se postave temelji današnjeg modela monetizacije podataka na internetu – pretvarajući korisnike u neplaćene radnike. To je u oštrom kontrastu s originalnom vizijom kontrakulturnih mislilaca iz Severne Kalifornije 1960-ih: internet kao nezavisan, zajednički i utopijski prostor.

Usred Vijetnamskog i Hladnog rata, milioni Amerikanaca okretali su se životu u komunama, LSD-u i hipi-kulturi. Kada se kontrakultura raspala, neki od njenih ključnih ljudi pokušali su da te utopijske snove „prevedu“ u novu tehnologiju.

Recimo Stjuart Brend, koji je 1985. osnovao jednu od prvih virtuelnih zajednica, The WELL, i popularisao frazu „informacija želi da bude slobodna“. Ili osnivač Epla, Stiv Džobs, koji je konzumiranje LSD-a opisao kao jedno od najvažnijih iskustava svog života. Tu je i Džon Peri Barlou, tekstopisac grupe Grateful Dead, autor Deklaracije o nezavisnosti kibernetičkog prostora od pre 30 godina.

Ali, san o bekstvu od politike kroz utopijsku tehnologiju bio je „zapanjujuće naivan“, kaže profesor sa Stenforda, Fred Tarner, autor knjige „Od kontrakulture, do sajberkulture“.

„Možda su iza sebe ostavili političku Ameriku, ali kad su se okupili, stvorili su svet patrijarhata. I bili su naivni misleći da će to stvoriti utopiju za sve nas. Politiku ne možete ostaviti iza sebe – to je lekcija kontrakulture koju danas vidimo na internetu“, kaže Tarner.

Od zajedničke svesti, do profita na podacima

Utopija nije dugo potrajala. Rani tehnološki entuzijasti brzo su shvatili kako monetizirati tu kolektivnu svest razvijanjem pretraživača, algoritama i prikupljanjem podataka.

„Vidimo to u ranoj ideologiji Fejsbuka. Namera je bila otprilike: ’Dajte da prikupim sve te podatke bez dozvole i iskoristim ih za nešto što mogu da unovčim’“, kaže Mehijas.

„Prešli smo iz doba povezivanja u doba eksploatacije“, dodaje Tarner. „Digitalni mediji postali su rudarske industrije. Mi smo sada poput nafte ili uglja – ukopani u društveni teren iz kojeg korporacije eksploatišu vrednost i prodaju nam je nazad kao proizvod ili oglas.“

Da li je ekstrakcija podataka digitalni kolonijalizam?

U svojoj knjizi „Otimačina podataka: Novi kolonijalizam velikih tehnoloških kompanija i kako mu se suprotstaviti“, Ulises Mehijas i Nik Koldri tvrde da postoji samo jedna istorijska paralela koja odgovara današnjim razmerama ekstrakcije podataka: kolonijalizam.

„Sada se ne otima zemlja, sada se otimaju podaci.. I sve je napravljeno za dobrobit male elite. Upravo to je ono što se događalo u ranoj istoriji kolonijalizma – mentalitet koji opravdava uzimanje svega“, kaže Koldri. Veštačka inteligencija, dodaje, samo je nastavak te logike, „trešnja na vrhu torte“.

Trideset godina nakon što je proglašen slobodnim i nezavisnim, internet se nalazi u rukama šačice korporacija.

„Mislim da je to tragedija“, kaže Mehijas. „Iza kulisa bili smo prevareni. Dok smo mi doprinosili zajedničkom prostoru, korporacije su gradile platforme kako bi privatizovale to znanje i iskoristile ga za svoju korist.“

Opšte dobro ispred mašina

Ipak, Mehijas i Koldri veruju da otpor dolazi. Ukazuju na pokrete koji se protive izgradnji data-centara ili zahtevaju bolje uslove za radnike gig-ekonomije (ljude koji putem aplikacije nude razne usluge, prim. red). Autori nadu polažu u mlade.

„Mladi ljudi žele da im životi budu bolji nego što su bili poslednjih deset godina. Imaju maštu da izgrade bolju budućnost“, kaže Koldri.

Nedavne ankete pokazuju da se razočaranje širi: gotovo polovina mladih u Velikoj Britaniji kažu da bi voleli da su odrasli u svetu bez interneta. Druge studije pokazuju da gotovo polovina tinejdžera u SAD i gotovo dve trećine pripadnika Generacije Z u Britaniji veruju da im društvene mreže štete.

Za Tarnera, put napred je jasan: „Naša pažnja mora biti na politici, a ne na mašinama. Moramo da razmislimo o tome šta želimo da te mašine rade za opšte dobro. To kontrakulturalisti nisu uradili – a to je ono što mi sada moramo da uradimo.“