Dok je „Vikiliks” celom svetu na dlanu pružio sva tajna dokumenta do kojih je došao, „Zidojče cajtung” smatra da ne postoji javni interes da u celosti objavi „Panamske papire”
Afera „Panama” na početku je obećavala tektonske promene na globalnoj političkoj sceni. Ali samo 24 sata kasnije, počele su da se naziru prve pukotine u „Panamskim papirima”. Kako među 11,5 miliona dokumenata nema poznatih Amerikanaca? Zašto je pristup podacima rezervisan samo za određenu grupu novinara? Da li se, budući da je objavljeno manje od 200 dokumenata, skrivaju oni delovi istine koji ne idu u prilog politici zapadnih vlada?
Na „Panamu” senka sumnje je pala naročito posle kritika pionira ovakve vrste novinarstva – „Vikiliksa”.
„Organizator skandala je Centar za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala (OCCRP) u saradnji s Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID) i Sorosovim fondom, a meta su Rusija i bivše zemlje Sovjetskog saveza”, tvitnuo je „Vikiliks”.
Njegov portparol Kristin Hrafnson pozvao je na objavljivanje „Panamskih dokumenata” u celosti, ali „Zidojče cajtung” kaže da to nije u interesu javnosti. Upravo ova dva stava odslikavaju razliku između grupe novinara okupljene oko „Paname” i onih oko Džulijana Asanža, uverenog da bi vlade postupale drugačije kad bi imale u svesti da jednom sve može da se otkrije. U skladu s tim uverenjem, „Vikiliks” je sva do tada tajna dokumenta ponudio na dlanu celom svetu. O kojoj je količini podataka reč najslikovitije govori primer da je „Vikiliks” objavio više mejlova male američke agencije za strateške analize „Stratfor” nego što je originalnih dokumenata objavljeno u celoj „Panama aferi”.
Portparol Stejt departmenta Mark Toner priznao je da su vlasti SAD preko USAID-a finansirale novinare koji su sprovodili istraživanje ofšor skandala, ali tvrdi da se nisu mešale u njihov posao.
„Novinari su dobijali sredstva iz raznih izvora, uključujući i od američkih vlasti. Te organizacije nisu dobijale pare od USAID-a kako bi istraživale konkretne zemlje ili ljude, već da sprovode nezavisna istraživanja”, rekao je Toner.
Organizacija novinara nije se trudila da sakrije da je filtrirala samo ona imena koja su na listi sankcija UN.
Zbog svega toga, mnogi su stekli utisak da novinari koji imaju pristup „Panama dokumentima” rade po principu: pokazaćemo samo one papire koji će vam pomoći da zaključite isto što smo mi zaključili i što mislimo da i vi treba da zaključite. To bi, rečeno jezikom suda, bilo kao da tužilaštvo u istrazi prikrije dokaze koji pomažu odbrani.
„Panama” je skrenula pažnju celog sveta na to kako se krije novac stečen koruptivnim metodama, ali je isto tako, iako nehotice, celom svetu otkrila ko su i kako rade organizacije poput OCCRP-a i njihovi odeljci poput domaćeg KRIK-a.
Iako imena Vladimira Putina nema ni na jednom panamskom dokumentu, to istraživačke novinare ove mreže nije omelo da ga sa ofšor računima povežu na posredan, pomalo nategnut način: pronašli su imena njegovih prijatelja, ali i da trag jednog računa vodi do skijališta u kojem se udala Putinova kćerka. Po istom receptu tragao je i KRIK tražeći domaće vlasnike. Kad među dokumentima nisu pronašli gradonačelnika Beograda Sinišu Malog, poslužio im je prijatelj njegovog oca, inače biznismen. Pre toga su tvrdili da Mali poseduje 24 stana u ekskluzivnom bugarskom letovalištu.
Foto: Pixabay
Savet za štampu godinama ukazuje na brutalne sadržaje u medijima, ali ih država uporno nagrađuje: Da li je njegov uticaj moguće osnažiti?
Ni tri meseca nakon izricanja presude za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića presuda nije napisana
Tatjana Lazarević, Kossev: Udaraju tamo gde je najslabije, u medije koje i kosovska i srpska vlast targetiraju kao vinovnike zla
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.