03. mar 2015.

Medijske željezare

basaramalaRasplamsala se ovih dana žestoka polemika! Ima cenzure, nema cenzure! Šta ja mislim? Mislim da cenzure nema, ali da to uopšte nije onoliko dobro koliko se čini da jeste. A šta kažem – ima li pritisaka na medije. Ima ih! Oduvek ih je bilo. I biće ih još. To nije dobro, ali je logično. U Srbiji je, valjda ste to primetili, sve pod pritiskom. Takva nam je i politika. A kakve su perspektive? E, to je tema naše današnje kolumne

Apsolvirali smo da su ovdašnji političari dilberi skloni opačanama mnogo gorim od pritisaka na medije, hajde mi, za promenu, da vidimo kakvi su nam „neslobodni“ mediji koji „grcaju“ pod jarmom cenzure i diktature. Pre svega, malo pažljivijem posmatraču će odmah pasti u oči da u Srbiji ima jako puno medija čija je poslovna i uređivačka politika sračunata na to da bude „pod pritiskom“. I to pritiskom opšte prakse, po sistemu – plati, pa pritiskaj. To je bedno, ali čini mi se da nije protivzakonito, u svakom slučaju je neutuživo. I neiskorenjivo. Takvi mediji su ona čašica sirćeta koja u trenu sjebe hiljadu tona mleka. Idemo dalje? Kakvu su ostali mediji, prvenstveno novinčine? E, oni su – uz retke časne i retke izuzetke – vrlo slični sve popularnijoj Željezari Smederevo. U državama sa manjim unutrašnjim pritiskom od našeg, željezare se izdržavaju od prodaje gvožđurije, kao što se novinčine izdržavaju od prodaje novinčina. U Srbiji, zemlji posebnosti, nije tako. Naša željezara se izdržava od svega drugog samo ne od gvožđa, kao što se i naše novinčine izdržavaju od svega ostalog, samo ne od prodaje svojih primeraka.

Pa od čega se onda izdržavaju naše novinčine i naša željezara? Tu, da kažemo, postoji čitava lepeza izvora prihoda, počev od kukumavčenja, dupeuvlačenja, preko kod Marike na karike, zaključno sa trange-frange ekonomijom, pošteno da kažem, ne znam tačno, retko ko zna, ali znam da se od prodaje sopstvenih proizvoda ne izdržavaju. A opet, čovek bi, bacivši pogled na brojnost raznoraznih novinčina „na trafici“, rekao da je Srbija novindžijska zemlja dembelija. U onolikom Torontu (2/3 Srbije) izlaze dva lista, u Srbiji im se ni broja ne zna. Javlja mi se da je pritisak lakše vršiti u gužvi, a da bi pritisaka bilo mnogo manje kada bi, recimo, u Srbiji izlazila dva solidna dnevna lista, dva nedeljnika i jedan tabloid sa vlasnicima koji se ne kriju od javnosti, a koji bi se izdržavali od prodaje sopstvenog proizvoda. Za otprilike toliko novina ima i relevantnih novinara, pa bi se i kvalitet onoliko poboljšao. Kao što smo, nadam se, pokazali, srpski mediji boluju od iste bolesti kao i sve druge stvari u Srbiji, a ta bolest bi se vaistinu mogla nazvati – mrak. P. S. Apropo naših „posebnosti“. U Srbiji ima i takvih, naoko slobodarskih medija, koji ni sami nisu s raskida da izvrše pritisak. Ili bar da pokušaju. Mislite i o tome.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend