Poetika gepeka

U nedavnoj nesreći na Dunavu tabloidi su se nepogrešivo i listom obrušili na prtljažnik u kojem je nastradala jedna od triju žrtava, hteo ne hteo vidim okrutne naslove u kojima tobože ima žaljenja, a koji su puni morbidnog sladostrašća („Borio se u gepeku do poslednjeg daha“), ja godinama ponavljam – jakože neki verski frik koji u većim gradovima opominje grešnike da su prekardašili sa razvratom, a strašni sud i još strašnija kazna samo što nisu – da u novinama i na televiziji ne bi smelo biti ništa više od onoga što stoji u policijskom izveštaju: u saobraćajnoj nesreći tu i tu, tada i tada, povređeno je troje građana te i te životne dobi, dok je drugih troje poginulo, uzrokom nesreće se za sada smatra to i to.

Naravno da na moje dosadne pouke poslenici tabloida ne daju pet para, ali sam juče bio dodatno poražen onim što je rekao ministar policije: “Meni je interesantno – ko je zatvorio taj gepek? Ko ga je stavio u taj gepek i spustio rukom poklopac?”

Naravno da na moje dosadne pouke poslenici tabloida ne daju pet para, ali sam juče bio dodatno poražen onim što je rekao ministar policije: “Meni je interesantno – ko je zatvorio taj gepek? Ko ga je stavio u taj gepek i spustio rukom poklopac?”

Gospodine ministre, pa vi ste pesnik tabloida! Ovo je sročeno kao za pozorište, pa vi ste, prateći valjda i po službenoj dužnosti ono čime žuta štampa (crno-crveno-žuta: smrt, nasilje i glamur, to bi bile boje po mojoj nomenklaturi) svakodnevno raduje svoju krvožednu i bolesno ljubopitljivu klijentelu, dospeli u srce tame, da se izrazim i ja tim neodoljivim jezikom: u svakoj nesreći može se iščeprkati pojedinost koja se doima skandaloznijom i dramatičnijom od ukupne tragedije. I vi ste je pronašli, lično vama to je, eto, interesantno.

A trebalo bi da vam, čim ste čuli za tragediju, bude interesantno kako izgleda put kojim je kobni BMV dospeo u Dunav: kako je označeno da se put naglo i nepozivo završava, piše li i na kojim jezicima da je ispred reka, ima li crteža koji opominje da će se nakon toliko i toliko metara moći samo levo ili desno, a da su napred samo talasi, koje je znakove upozorenja na opasnost država tamo postavila, ima li, napokon (ili pre svega) tamo kakva ograda ili rampa koja bi bila osvetljena?

&

Kad dvogodišnjak sočno opsuje pred popom došavšim da sveti vodicu, ukućanima sine u kakvoj jezičkom i mentalnom okruženju dete raste, tako se i mi nakon ministrovog retoričkog bisera (crnog, mora se dodati, ako poštujemo poetiku tabloida) moramo štrecnuti: tabloidi su bezmalo jedina lektira stanovništva, a oni umesto sućuti i solidarnosti izazivaju sablazan, zluradost i preneraženost.

Tabloidi su osvojili vascelu teritoriju javnog govora, utiču sve više na svetonazor ne samo omladine nego i odraslih primeraka srpski govorećeg homo sapiensa, u crnocrvenožutoj štampi smrt i nasilje su dragoceni rudnik, nalazište bez premca, u tabloidima se na za čitaoce opojan način prepliću slava, moć, nasilje i smrt.

Tabloidi su osvojili vascelu teritoriju javnog govora, utiču sve više na svetonazor ne samo omladine nego i odraslih primeraka srpski govorećeg homo sapiensa, u crnocrvenožutoj štampi smrt i nasilje su dragoceni rudnik, nalazište bez premca, u tabloidima se na za čitaoce opojan način prepliću slava, moć, nasilje i smrt.

Kako da navedem ijedan primer, a da ne povredim nekoga? Slavni sportista živi u Beogradu, rodbina mu je u inostranstvu, ali tamo dođe do oceubistva o kojem naša štampa ljubazno i potanko izvesti ovdašnju publiku, iako crnu hroniku u drugim državama ne prati. Tu ne bude kraj. Razmerno bliski rođak sportiste nastrada docnije u saobraćajnoj nesreći, o tome se isto tako naširoko izvesti auditorijum u Srbiji – ko bi tome odoleo kad već postoji prethodni kapital, ubijeni deda! O građaninu Srbije i bivšem reprezentativcu gradi se mit: ukleti vitez.

Slavnoj pevačici umre mati baš na dan kad je njenom mužu i njoj slava, kako zgodna podudarnost, sam Bog poslal, tabloidi šalju reportere na sahranu (takođe u drugoj državi, ja mislim), i u naslovu objavljuju reči koje je kćer uputila mrtvoj materi. Jeste dženaza javna, ali zapevanje čuju samo oni koji su došli na sprovod, tu se javnost obreda i završava. Ali ne. Nema nesreće nakon koje tabloidi neće poslati svoje istraživačke novinare da intervjuišu ožalošćene i šokirane najbliže srodnike; ako nastrada neko mlad iskopavaju se detalji o veridbi od koje neće biti ništa, o već poručenoj venčanici etc.

Tabloidi svakodnevno pozivaju čitaoce na orgijanje sa smrću, odziv je dobar da ne može bolji biti, i ko može tome posuvraćenom i naopakom užitku da se odupre? Ako je i doktor nauka podlegao, šta će tek biti sa sirotinjom rajom? Ili su nam, naprotiv, baš nepismeni jedina nada? Na tu tugaljivu petinu dosad smo gledali kao na bruku našu i greh, a oni će možda jedini uspeti da ostanu razboriti i čestiti, možda nije daleko dan kad ćemo poželeti da nam oni budu elita.