Radničke, a ne direktorske novine

Kako su se uređivale novine osamdesetih godina prošlog veka, sa kojim su se problemima novinari susretali i kako se danas bore za pravo na objektivno informisanje

„Nedavno sam „prelistao“ fabričke novine ’21. maj’ iz Rakovice od vremena kada sam postao šef Informativne službe te fabrike. Bio je to period najvećeg privrednog uspona fabrike, uspešnog rada i poslovanja. U 70 brojeva fabričkog lista objavljenih na 802 strane, sa 910 fotografija, bilo je samo osam fotografija generalnog direktora fabrike, od toga je samo dva puta bio na naslovnoj strani. Za šest godina generalni direktor dva puta na naslovnoj strani! Za današnje prilike, kada stranački lideri ne silaze sa naslovnih strana, nepojmljivo je poređenje, čak je više bajkovito“, piše u svom osvrtu dugogodišnji šef informativne službe kompanije “21. maj“ i član UNS-a Sreten Jakovljević.

Sudbina lokalnih medija u ovoj naopakoj i brzopletoj privatizaciji manje-više je poznata. Većina ih je ugašena, neznatan broj je uspeo da se privatizuje i tavori s neizvesnom sudbinom. A imali su veliku ulogu u informisanju građana u lokalnoj sredini. Bili su i ostali hroničari zbivanja i vremena – sačuvali mnoge događaje od zaborava.
Skoro četrdeset godina sam uređivao i izdavao fabričke i lokalne novine. Znam, mnogi će odmah reći: pa to su bili bilteni, u kojima je na svakoj naslovnoj strani bio direktor preduzeća ili predsednik opštine. Nije to bilo baš tako. I pored toga što je to biilo u vreme socijalizma i samopuravljanja, fabričke novine, a ne biltene, smo radili po starim pravilima novinarskog rada da: jasno, objektivno i poptuno informišemo zaposlene i građane o svim aktuelnostima u fabrici i opštini. Nije bilo ni lako niti jednostavano, raditi novinu po zanatskim pravilima i svakodnevno se sretati sa ljudima o kojima pišete.

Vreme i činjenice najbolje potvrđuju ili demantuju napred date ocene. Tako sam nedavno „prelistao“ fabričke novine „21. maj“ iz Rakovice od vremena kada sam postao šef Informativne službe te fabrike. Počeo sam od 1985. do početka ratnih zbivanja 1991. Bio je to period najvećeg privrednog uspona fabrike, uspešnog rada i poslovanja. Prosečna plata iznosila je današnjih 800 evra. Postizani su rekordi u proizvodnji. Delili su se stanovi. Fabrika je stalno zapošljavala nove radnike, dostigla do 5450 zaposlenih.

I posle „prelistavanja“ došao sam do nepobitnih činjenica, za rubriku verovali ili ne. U 70 brojeva fabričkog lista objavljenih na 802 strane, sa 910 fotografija, bilo je samo osam fotografija generalnog direktora fabrike, od toga je samo dva puta bio na naslovnoj strani. Za šest godina generalni direktor dva puta na naslovnoj strani! Dosta hrabro i od samog urednika koji je u listu realno i objektivno prikazivao svakodnevnu stvarnost u fabrici i lokalnoj zajednici. Za današnje prilike, kada stranački lideri ne silaze sa naslovnih strana, nepojmljivo je poređenje, čak je više bajkovito. Istini za volju, fabrički list je izlazio pre mene, od 1958 , i prvi urednik Milovan Jovanović udario mu je temlje ozbiljne i dobre novine. U svom tridesetogodišnjem izlaženju postao je novina kojoj su radnici verovali.

Ostao je odgovor na pitanje zašto smo tako malo objavljivali fotografije i priloge o generalnom direktoru i njegovim saradnicima. Odgovor je vrlo jednostavan. Tadašnji generalni direktor „21. maja“ Filip Grujić, diplomirani ekonomista, stasao je u fabrici od referenta do generalnog direktora, bio je cenjen stručnjak, poštovan kao čovek i rukovodilac. On je bio kreator sistema kojim su ljudi motivisani da rade što bolje. Da rade u svom interesu i interesu fabrike. Da se radi po pravilima i da svako radi svoj posao. Poslovni rezultati nisu postizani pojedinačnim potezima nego funkcionisanjem sistema koji je on kreirao. Zato nije bilo potrebe da se često pojavljuje u fabričkim novinama, koje su bile u funkciji tog sistema i poslovne politike fabrike. List „21. maj“ bio je ogledalo fabrike i davao je sliku sistema, nije isticao pojedince, uključujući i generalnog direktora. Na stranicama lista dominirala je proizvodnja, osvajanje novih proizvoda, predstavljanje poslovnih partnera, zatim bile su: sindikalne, partijske i omladinske teme, kulturne, sportske i druge aktivnosti. Radnik je bio u centru pažnje. Iz broja u broj išla je rubrika „Lik radnika“, predstavljali smo najbolje i najavesnije radnike. Posebno smo afirmisali mlade talente…

U to vreme novinarima iz drugih medija širom su bila otvorena vrata. Ništa nismo sakrivali, jer nismo imali šta kriti. Zbog toga nismo imali problema s novinarima. Saradnja je bila izvrsna. „21. maj“ im je dobro služio za „ekskluzivu“ i kao siguran izvor aktuelnih i proverenih informacija. Bilo je to u vreme početka političkih previranja u radničkoj Rakovici. Prvo su krenuli radnici „21. maja“ pred Saveznu skupštinu SFRJ. Bilo je to vreme početka sunovarata i države i fabrike.

U tom najboljem periodu (1985 – 1990.) zaokružili smo sistem informisanja u fabrici: izdavali novine u tiražu od 5.000 primeraka, interne biltene, postavili razglasni sistem po celoj fabrici. Kad bi dolazili na posao, radnike bi dočekivala muzika, kao i za vreme odmora – doručka. I neke druge fabrike su imale svoje razglasne stanice. Najviše je u tome bio otišao „1. maj“ iz Pirota u čijim proizvodnim halama su radnici radili uz muziku. Bili su prvi u Jugoslaviji po uvođenju i negovanju kulture rada u fabrici. Išli smo u Pirot i sa njima razmenjivali iskustva i učili kako oni primenjuju svoj jedinstven koncept afirmisanja kulture rada. Nije nas bilo sramota otići i u Pirot. Cilj nam je prevashodno bio da radnici rade sa zadovoljstvom i budu još kreativniji.

Za postignute rezultate u oblasti informisanja dobili smo veliko priznanje (1989) – PRVOMAJSKU NAGRADU Sindikata Beograda „Majski cvet“. Tada su dodeljene dve nagrade za informisanje: listu „Politika“ i „21. maju“. Bila mi je čast da s urednikom „Politike“ primim tu nagradu. Da podsetim, u to vreme Sindikat Beograda naginjao je opoziciji. Prvi predsednik sindikata „Nezavisnost“ (nezavisni sindikat u Srbiji) bio je iz „21. maja“, pre toga su ga zvali Leh Valensa.

Da bismo proverili koliko radnici veruju Informativnoj službi, nama koji u njoj radimo, organizovali smo istraživanje na temu Informisanje u „21. maju“. Anketirano je 10 odsto radnika; naravno, anketa je bila anonimna. Sadržaj ankete koncipirao je Institut za društvena istraživanja na čelu sa danas poznatim i priznatim analitičerem prof. dr Srbobranom Brankovićem. Dobili smo visoku ocenu od zaposlenih, a rukovdstvo fabrike još više nas je respektovalo.

Posle devedesetih godina i ratnih dešavanja nastupi neko novo vreme i u oblasti informisanja na lokalu. Puca stari sistem vrednosti, novi se ne izgrađuje. Profesija sve više trpi. Novine postaju kao slikovnice partijskih lidera. Posle oktobarskih promena 2000. godine nastaju samo formalne promene u oblasti informisanja. Zakonom o lokalnoj samoupravi, opštine su izgubile su pravo da budu osnivači lista, kojeg su finansirale, kontrolisale i direktno uticale na uređivačku politiku. Tako je ugašen i opštinski list RAKOVICA koji je dugo godina izlazio.

Kao direktor Izdavačko-grafičkog preduzeća „DMB grafika“ pokrenuo sam inicijativu za izdavanje časopisa NAŠA RAKOVICA (2004) na području ove opštine. Potpuno nezavisnog časopisa od opštinske vlasti i uticaja političara. Pošli smo dobrim putem da pravimo prave novine kojima će građani verovati i zato smo se u prvom broju i obratili građanima. Pošto se „Grafika“ bavila izdavaštvom i štampanjem, lakše smo podnosili troškove štampe. S opštinom Rakovica uspostavljen je tržišni princip. Koliko novina preuzmu, toliko i plate. Novine smo prodavali na kioscima „Politike“ i „Borbe“. Pokušali smo da razvijamo i pretplatu kod građana. Međutim, promenom distributera štampe po kioscima „Politike“ i „Borbe“ u Rakovici, došlo je do prekida distribucije novina. Naša velika greška je bila što nismo širili mrežu pretplatnika. To je i najteži posao.

Za prve dve godine izlaženja u 20 brojeva, na 450 strana objavljeno je samo pet fotografija predsednika opštine ili drugih lokalnih lidera. Pravili smo novine bez ičijeg uticaja sa strane. Sa školama smo ostvarili izvrsnu saradnju, kao i s mnogim organizacijama i udruženjima. Posle privatizacije „DMB grafike“ vlasnik nije bio zainteresovan za izdavanje lista. Opet smo morali ispočetka. Posle izvesnog vremena osnovana je privatna agencija „Lokal pres“ i nastavila je s izdavanjem lista.

Ubrzo smo se proširili i na opštinu Čukarica, u kojoj tada nije izlazio lokalni list. Izdavali smo jedan list ČUKARICA RAKOVICA za dve opštine: Nekada, pre 40 godina, bila je to jedna opština – Čukarica. Danas obe opštine ukupno imaju preko 300.000 stanovnika. Uspevali smo da se nekako održimo, kao i da održimo svoju samostalnost. Bio je to veliki izazov: raditi jedan list za dve opštine i dve političke opcije na vlasti. Jedinstven slučaj u Beogradu i šire u Srbiji. Nekako smo se održali do 2013.

Sedam godina smo izdavali jedan list za dve opštine. Polako, ali korak po korak, osvajali smo čitaoce. U škole smo ušli na otvorena vrata. Širio se broj saradnika i čitalaca. Istini za volju nekako smo gurali, teško je bilo izdavati jedne novine u dve opštine, gde su na vlasti potpuno dve različite političke opcije.

Stalno su stizali zahtevi da se njihovi lideri što više promovišu. I od jednih i drugih. Da im se fotografije stvaljaju na naslovne strane, i ne samo na njima, već i na drugim stranama. Polako smo popuštali, ali kad je prevršilo meru, prekinuli smo sa izdavanjem i štamapnjem lista. List smo ugasili 2013.

Nakon kraće „pauze“, bogati velikim iskustvom i znanjem, opet krećemo „ispočetka“. Kao grupa entuzijasta osnovali smo Centar za informativnu podršku lokalnoj zajednici „Lokal pres“ i postavili portal novine – internet izdanje ČUKARICA RAKOVICA.

Imajući u vidu veliko iskustvo, profesionalno znanje i razrađenu infrastrukturu saradnika i korisnika našeg izdanja, prvi utisci kažu da smo dobro krenuli.

Na kraju jedan kuriozitet: za deset godina izdavanja lista nikada nismo dobili donacije od gradskih, republičkih organa, nevladnih organizacija, domaćih i inostranih, mada smo učestvovali na konkursima.

Ova priča dobra je ilustracija rada u lokalnoj sredini, kada se pokušava raditi objektivno, korektno i profesionalno; ljudski i domaćinski, biti svoj na svome. U današnje vreme to teško prolazi.

Sreten Jakovljević, novinar, (član UNS od 1985.) dugogodišnji šef informativne službe Holding kompanije “21.maja“ iz Rakovice. U poslednjih 10 godina urednik lokalnog časopisa i portala “Čukarica Rakovica“.

 Foto: UNS