18. jun 2015.

Stiven Sigal, Fuko i lažov

ca0cf11bf5690b02c0c2b544bd40355c_MSava Jokić istražuje na koji način se strategija “žrtvenog jarca” upotrebljava kako bi se svi tragični slučajevi u prethodnom periodu putem opsežne tabloidizacije posmatrali kroz prizmu isključivo lične odgovornosti i krivice, po pravilu, nastradalih

Hiljadu puta ponovljena laž bi trebalo da u nekom trenutku postane istina, bar se ja tako sećam poslovice. Pre par dana nestao je dečak, a novinari su okrivili roditelje. Pojavili su se neki eksperti, analizirali su, iznosili činjenice i pokazivali prstom na krivca. U novinskim tekstovima se iznova ponavljala činjenica da je otac ostavio decu samu na petnaest minuta.

Dete je nestalo, a neko mora biti kriv. Oni su siromašna porodica sa mnogo dece, roditelji zarađuju tako što ih u selu unajmljuju da čuvaju stoku. Između redova je pisalo da su roditelji namestili otmicu, kako bi još više novca bilo izvučeno iz napaćene državne kase. U skladu sa neoliberalnim nazorima koji su zahvatili našu zemlju, potrebno je bilo kreirati akcionu dramu u kakvoj bi upravo Stiven Sigal glumio.

Takve drame smo već videli od slučaja Tijane, do roditelja koji ne znaju kako će sa svoja tri deteta preživeti, slučaj Mini Morris-a, spasavanje bebe. Svi ti slučajevi poput ovog imaju za cilj tabloidizaciju porodične tragedije kako bi se uspešno skrenula pažnja sa gorućih problema. U međuvremenu telo nestalog dečaka je nađeno, on se utopio na samo 500 metara od kuće.

Poput pada helikoptera od pre par meseci – tom prilikom su prvo okrivili maloletnu majku, a kada ta priča nije mogla piti vodu okrivili su vojnike. Isti ti novinari, eksperti, analitičari i svi ostali koji upiru prstom su se sada okomili na dete od devet godina jer svrha ove drame je da se političari prikažu kao heroji. A nema ničeg podesnijeg od naroda koji je zbog neoliberalnih reformi postao izložen raznim tragedijama u borbi za puko preživljavanje jer je postao nesigurna i rezervna radna snaga (ona ista koja nije adekvatno zaštićena ni od poplava, odrona, koja lako može izgubiti krov nad glavom).
Dečak je u kratkom vremenu postao lažov, manipulator ali sa IQ-om 150. Vrsni psihijatri su mu dijagnostifikovali psihopatsko i sociopatsko ponašanje, a to pripisivanje je nastalo kao odraz neuspešnog predstavljanja sebe kao ultimativnog zaštitnika naroda. Ne smemo nonšalatno zaboraviti momenat da su deca organizovala poslove po kući i radila, jer se ta pojava u poslednjoj deceniji normalizuje. Normalno je postalo da se svi eksploatišu (pa i deca) za kućni rad i navodno to nije imalo nikakvih posledica na njihovu ličnost, kao ni siromaštvo u kojem su živeli.

Zar to dete nije samo htelo da prikrije svoju stvarnost? Zar to dete nije videlo kako mu se brat utapa? I zar nije lažju htelo da potisne užasnu sliku? Meni bi to delovalo logično.

Ne verujem da su eksperti besni na dete od devet godina koje je poljuljalo njihov kredibilitet, pa ga pokušavaju (a verujem da će uskoro napasti i ostatak porodice) okriviti.Ovde je reč o tome kakvu ulogu oni (mediji i eksperti) imaju. Njihova uloga je u tome da stvore krivca koji će ovom narodu poslužiti kao ventil. Stvaranjem “žrtvenog jarca” u Fukoovom smislu reči dolazi do pražnjenja frustracija koje su u narodu nagomilane. Spinovanjem vesti novinarčića pomognutih nosiocima velikih i zvučnih titula frustracije se usmeravaju ka novoproglašenom krivcu. Već duže vreme svedoci smo toga da se u skoro jednakom vremenskom intervalu pojavljuju bombastični naslovi, a glavni akteri tih naslova su uvek pripadnici najsiromašnijih slojeva. Siromaštvo, po pravilu, pada u drugi plan, a na videlo se iznosi prljavi veš kako bi se samo utvrdile pozicije kroz analize i ekspertize eminentnih persona.

Zbog procesa tabloidizacije ostaju pod znakom pitanja same okolnosti pod kojima se ova porodična nesreća odvijala. U ovim trenucima treba ostati hladne glave, a našu frustraciju, odnosno bes, treba usmeriti ka pravom cilju ili ciljevima.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend