17. feb 2015.

Torba Edvarda Snoudena

Mogu li zakoni zaista da budu prepreka za zloupotrebe?

Mogu li zakoni zaista da budu prepreka za zloupotrebe?

Tehnološke mogućnosti za prisluškivanje i prismotru danas su enormne, a mehanizmi za sprečavanje zloupotreba neadekvatni

„Presreće sve što se otkuca na tastaturi i internet navigaciju. Te informacije tajno se beleže na hard disku, za kasnije pregledanje. Program je nevidljiv za sve druge, osim za vas. Aktivira se specijalnom komandom. Otkrijte tajne do kojih vam je stalo.”

Ovo je jedna od bezbroj ponuda na internetu za „kiloger”, program koji prati sve aktivnosti na nečijem kompjuteru. Ponuda za ličnu špijunsku alatku namenjenu nadgledanju kućnog kompjutera. Jedna od primena koju proizvođač sugeriše, jeste „hvatanje nevernog bračnog druga na delu”.

Taj program je jednostavan – i besplatan. Oni za koje treba platiti imaju daleko veće mogućnosti: da se, sakriveni u neku fotografiju, imejlom pošalju na ciljani kompjuter. Kad se poruka otvori, program se tajno instalira na taj računar i njegov celokupan sadržaj postaje dostupan onom ko špijunira.

Razume se, u opticaju su i programi koji omogućavaju tajno čitanje es-em-es poruka s mobilnih telefona, sačinjavaju spisak odlaznih i dolaznih poziva i evidentiraju kretanje njihovih korisnika.

Kad je ova tehnologija dostupna običnim ljudima, može se zamisliti šta sve mogu da nabave države i njihove tajne službe. Pogotovo što je ovo – kako je to uverljivo pokazao „najveći zviždač u istoriji” Edvard Snouden – doba masovnog nadgledanja. Tehnologiju čije smo blagodeti prigrlili kao civilizacijsko dostignuće, da bi smo bili obavešteniji, komunikativniji, kreativniji, pa u krajnjem ishodu i slobodniji, skupo smo platili – to je istovremeno i tehnologija koja nas apsolutno razgolićuje.

NSA funkcioniše tako što „zahvata iz svih izvora, da bi sve potom skladištila na neodređeno vreme, pri čemu ima alate da tu enormnu količinu podataka o svim komunikacijama analizira, kako u „realnom vremenu”, tako i naknadno.

Jer sve „digitalno” u svakodnevici – telefoniranje, razmena poruka, korišćenje elektronske pošte, izlazak na internet, plaćanje karticama – biva evidentirano u nekoj bazi podataka, s mogućnošću da bude dostupno nekome ko želi da nas „profiliše”: da sazna sve o nama. Kako je nedavno pokazalo jedno istraživanje na Univerzitetu Kembridž, „Fejsbuk”, društvena mreža sa 1,35 milijardi korisnika, o onima najaktivnijim danas zna više nego što znaju njihovi roditelji, braća i sestre, prijatelji…

Što se tiče državnog nadzora, u bezbednosne ili političke svrhe, to je staro koliko i civilizacija. Nove su jedino tehnološke mogućnosti koje su danas enormne.

Od kako je Edvard Snouden pokazao šta sve radni američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA), najveća tajna služba sveta (sa 35.000 zaposlenih i budžetom od 11 milijardi dolara), jedina mogućnost da neko danas izbegne da bude zahvaćen velikom prislušnom mrežom, bilo globalnom ili lokalnom, jeste da sedne u neku vremensku mašinu i transportuje se bar četiri decenije u prošlost.

Sva „velika braća”, počev od najvećeg, američkog, pa do našeg, lokalnog, uveravaju nas da naše digitalne dosijee prave isključivo po zakonu, što će reći samo ako smo, rečeno njihovim žargonom, „bezbednosno interesantni”, kao potencijalni teroristi ili neka druga vrsta državnog neprijatelja.

U ovakvim okolnostima, privatnost – sfera ličnog, pravo da ono što smatramo samo svojim ne bude dostupno drugima, a pogotovo državi – sve više je uspomena iz predtehnološke ere.

Treba li da se s tim pomirimo i tešimo kako nam je savest čista i da nemamo šta da krijemo? Nije li to, međutim, kapitulacija, odustajanje od prava i slobode da neko bude ono što želi i to zadrži samo za sebe?

Što se političkog nadzora tiče, mogu li zakoni zaista da budu prepreka za zloupotrebe i da li je u tom pogledu sve onako u redu kakvim se predstavlja?

Svakako da nije. Regulativa svugde postoji, ali je ta zaštita neadekvatna: tajne službe su svuda i „bezbednosna birokratija” koja ima svoje interese, moć i sposobnost da izmiče kontroli.

Da je tako, dovoljno je podsetiti se šta sve, formalno u ime nacionalne bezbednosti, radi Amerika, koja svoj pravni sistem, ljudske slobode i građanska prava smatra primerom za ugledanje.

Untitled-1(82)Prema onome što je obelodanio Snouden, NSA funkcioniše tako što „zahvata iz svih izvora, da bi sve potom skladištila na neodređeno vreme, pri čemu ima alate da tu enormnu količinu podataka o svim komunikacijama analizira, kako u „realnom vremenu”, tako i naknadno. Objašnjava se da su to takozvani „meta podaci”: ko je s kim, kada i koliko dugo razgovarao, šta je pretraživao na internetu i slično, kao i da u sistemu to nije vezano ni za čije konkretno ime.

Ali kako je dokazano u potonjim medijskim istraživanjima, to ipak omogućava da se sazna sve o nekoj ličnosti, njenim interesovanjima, političkom i verskom opredeljenju, prijateljima i poznanicima, pa čak i o intimi.

U jednom izveštaju iz Vašingtona citirao sam i predsednika Obamu koji je priznao da su u ovom pogledu „Američke mogućnosti jedinstvene”. „Moć novih tehnologija znači da je sve manje tehničkih prepreka za ono što možemo da uradimo, ali to podrazumeva specijalnu obavezu da se pitamo šta treba da radimo”, rekao je američki predsednik.

Da to lepo zvuči, ali praktično malo znači, potvrđeno je na mnogo primera, od špijuniranja samita G-8 i G-20, prisluškivanja mobilnog telefona kancelarke Angele Merkel (započeto još 2002, tri godine pre nego što će postati kancelarka), izraelskog premijera… Sve u svemu, NSA prati (ili je pratila) čak oko 35 svetskih lidera.

To međutim nije iznenađenje, jer je staro pravilo špijunskog zanata da treba otkriti tajne neprijatelja, stvarnih i potencijalnih, ali i znati šta vam iza leđa govore prijatelji.

Naravno, ne radi to samo Amerika, mada njena NSA nesumnjivo ima „najveće uši”. Rade to i drugi. „Svaki Evropljanin koji želi da se žali na međunarodnu špijunažu, treba prvo da pogleda šta radi njegova vlada”, objasnio je to svojevremeno Majkl Hejden, bivši direktor i NSA i CIA.

Edvard Snouden, sa onim što je, bežeći iz NSA, poneo u svojoj torbi, čovečanstvu je otkrio mnogo, ali je utisak da torba još nije ispražnjena.

 Foto: www.pixabay.com, Rojters 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend