Verbalni linč

Nisu u pravu čitaoci koji na našem sajtu protestuju što smo pre nekoliko dana objavili negativno mišljenje Nataše Kandić o „Politici” („Nataša Kandić o ’Politici’ i saosećanju sa žrtvama”, 14. februar). Gospođa Kandić je važna javna ličnost sa uticajem u najvećim centrima svetske moći i čitaoci „Politike” su na dobitku kad pročitaju šta ona ima da kaže. Makar ih to i nerviralo.

Nije u pravu ni gospođa Kandić kada protestuje kako je „Politika” „verbalno linčuje” time što je pita za dokaze tobožnjih ratnih zločina načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Da, gospođu Kandić podržavaju u važnim centrima svetske moći, ali i ona bi morala da pruži dokaze ako javno optužuje za najteže zločine.

A to optuživanje kao da joj prelazi u naviku. Još u junu 2005. Radiju B92 je rekla: „Kao što postoje podaci, i ja ću, čim budem sasvim sigurna da je sve provereno, izaći u javnost o tome da je potpredsednik Srpske radikalne stranke i te kako bio u situacijama sa oružjem i da su neki civili u Antinu stradali od njegove ruke.” „Govorite o Tomislavu Nikoliću?”, upitao je novinar, a ona potvrdila.

Epilog se zna. Gospođa Kandić nije posedovala niti jedan jedini dokaz protiv Nikolića, ni pre ni posle emisije B92, ali se dosetila na koju foru da sa optužbama odmah ide u javnost. Tadašnjem opozicionom lideru svejedno je bilo potrebno pet godina da dobije spor protiv nje – 2009. prvostepenom presudom je osuđena za krivično delo klevete. Ta je presuda ukinuta nekoliko dana pre nastupanja zastarelosti, zbog koje do novog suđenja nikad nije došlo.

Posle se branila kako je beogradski sud „odlučivao na osnovu zadatka koji je dobio – da se niko ne sme dovoditi u vezu sa ratnim zločinima”. Tom eufemizmu („dovoditi u vezu”) kao da na nekom kursu uče sve aktiviste. Nije gospođa Kandić Nikolića „dovodila u vezu” sa ratnim zločinima – ona ga je optužila da je ubio dvoje bespomoćnih hrvatskih staraca.

Kada je Zoran Janić 2011. godine u „E-novinama” optužio proslavljenog umetnika Emira Kusturicu da je bio kurir između SDB-a i plaćenog ubice, kolege iz NUNS-a gorljivo su branile Janićevo pravo da „dovodi u vezu” Kusturicu i ubicu. Ali u pravosnažnoj sudskoj presudi protiv Janića – koga su NUNS i američka ambasada nagradili za „istraživačko novinarstvo” – piše da je autor odgovoran za iznošenje neistina i uvreda (da je Kusturica navodno prenosio poruke i novac, te obavljao ulogu kurira između Vukotića i SDB Srbije). Piše i da te neistine pre objavljivanja nije čak ni proveravao.

I gospođa Kandić i gospodin Janić imaju pravo na sve pohvale i nagrade zapadnih prijatelja i donatora, ali valjda i ostali građani Srbije imaju pravo makar na pretpostavku nevinosti. Inače bi se zaista moglo govoriti o verbalnom linču.