Gruhonjić: Policija možda ne može da pronađe počinioce jer zna ko su

Mi novinari smo navikli na pretnje i svesni smo rizika profesije pogotovo u državama poput države u kojoj živimo, ali naše porodice ne treba da dele našu sudbinu i, na kraju krajeva, među raznim siledžijskim metodama ne postoji niža metoda nego da pretite porodici, maloletnoj deci, kaže u razgovoru za Danas novinar Dinko Gruhonjić, o tome kako se oseća posle pretnji smrću koje je njemu i njegovoj porodici uputio nepoznati pratilac na fejsbuku.

Foto: Medija centar Beograd

Gruhonjić kaže da su takve pretnje uvek „najveće iskušenje i verovatno sledeća faza u pokušaju da me slome“.

Kada su pretnje upućene i ko ih je potpisao?

„Najnovije pretnje upućene su u sred noći, a pošiljalac se potpisao kao „Srbin četnik“. Preteća poruka je stigla sa naloga koji podseća na prezime ustaškog poglavnika, samo ima nešto više slova. Napadač je više puta pokušao da me kontaktira preko fejsbuk mesindžera, pa je čak slao i zahtev za prijateljstvo, koji nisam mogao da prihvatim „iz objektivnih razloga“.

Da li si slučaj prijavio policiji i tužilaštvu i da li si od njih dobio nekakav odgovor ili informaciju?

„Mi u NDNV uvek prijavljujemo pretnje. Kao i ostala novinarska udruženja članovi smo Radne grupe za bezbednost novinara u kojoj su pored članova novinarskih udruženja i predstavnici policije i tužilaštva. Tu postoji razrađeni mehanizam koji smo i u ovom slučaju iskoristili. Zvali su me sutradan iz tužilaštva da me pitaju da li ima nekih novih detalja i rekli da će, ako sam dobro shvatio, SBPOK raditi na mom slučaju. Posle toga se više nisu javljali“.

I ranije si dobijao razne pretnje, ispisivani su i preteći grafiti na ulazu zgrade u kojoj stanuješ, da li si ikada dobio bilo kakav odgovor, odnosno da li je ikada otkriveno ko ti je upućivao pretnje?

„Imam već dvodecenijsku, ako ne i dužu tradiciju dobijanja pretnji i sličnih poruka. Koliko me pamćenje služi, jednom sam dobio informaciju da je počinilac otkriven i da se nagodio sa tužilaštvom da po principu oportuniteta u zamenu za kaznu za krivično delo odradi neki dobrotvorni ili humanitarni rad. To je generalno slučaj kada su novinari u pitanju. Najveći problem u Srbiji je ta nekažnjivost, ta tobožnja nemoć nadležnih organa da pronađu počinioce iako smo svedoci da, kada su u pitanju visoki državni zvaničnici, a naročito predsednik Republike, da je policija koja je zadužena za visokotehnološki kriminal veoma efikasna i da brzinom munje pronalazi počinioce iako se i oni kriju iza lažnih profila na društvenim mrežama. Dakle, da se malo gorko našalim, možda ne mogu da pronađu počinioce zato što znaju ko su“.