06. dec 2020.

Hulje vrebaju iz mraka i kreću se u čoporima

Četvrtak, 26. novembar: Onlajn nastava na fakultetu, platforma Zoom, druga godina, studenti, rođeni 2000. godine.

Foto: Medija centar Beograd

Onlajn nastava je hladnija od živih predavanja i održavanja vežbi.

Ali je u principu sve slično: studenti koji su aktivni na Zoomu, bili bi aktivni i u učionici.

Onaj, manji deo, koji bi hvatao zjale po učionici, hvata zjale i na Zoomu.

Bleje, kako oni vole da kažu u svom slengu.

Ne volim da izigravam policajca kao nastavnik. Uvek sam želeo da radim sa zainteresovanim studentima.

Posle nastave, spremam se i odlazim na policiju.

Nedavno postavljeni načelnik, policijski general Slobodan Malešić, želeo je da porazgovaramo povodom napada na našu porodicu koji je organizovan prethodnog dana.

Napisali su na ulaznim vratima zgrade u kojoj živim, sprejom boje krvi, da ima da se selimo iz Novog Sada i iz Srbije i da znaju gde živimo.

I potpisali su se, nije da nisu: keltskim krstom i stilizovanom svastikom.

Nacisti su zaboravili da se potpišu svojim imenima, sem što su dopisali Ratko Mladić.

Ja svoje tekstove, zbog kojih mi stalno prete, potpisujem imenom i prezimenom.

Hulje, pak, vrebaju iz mraka i kreću se u čoporima.

U policiji sam sa Veljkom Milićem, članom Stalne radne grupe za bezbednost novinara, ispred našeg Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Nezvaničan razgovor sa načelnikom pa davanje formalnih izjava policijskim operativcima.

Tužilaštvo kvalifikovalo krivično delo kao izazivanje rasne, verske i međunacionalne mržnje.

Zatvorske kazne ozbiljne. Još samo da ih uhvate…

Što se nas tiče, strah je nestao kad nam je u sredu uveče pred zgradu došlo stotinak prijatelja, koji su se sami organizovali, doneli farbu, sa vrata oprali a sa fasade prekrečili nacističke odvratnosti.

Petak, 27. novembar

Medijska pažnja se polako smiruje, sad će biti lakše disati.

Nažalost, daleko od toga da mi je prvi put da sam na meti anonimnih zveri.

Ali, na to se čovek ne može nikada naviknuti.

Znam da u takvim situacijama moram obavestiti javnost, jer javnost je jedini saveznik nas novinara, ali isto tako znam da danima posle toga nećemo imati mira.

Izjave za ono malo preostalih profesionalnih medija, podrška sa svih strana posredstvom društvenih mreža, telefona, Vajbera, SMS-a…

A onda kanonada pretnji sa patriotskih profila, koji se u ubedljivoj većini, kao i hulje koje su ispisivale poruke mržnje (jer nisu to grafiti, grafiti su umetnost), kriju iza anonimnosti.

Posle opet onlajn nastava na fakultetu. Studenti druge godine pitaju da li mi je problem da s njima razgovaram o mom slučaju.

Nije mi problem, kažem, slobodno pitajte šta vas zanima.

Kažem im da svako dobro novinarstvo, ne samo ovo političko kojim se ja bavim, čini od vas potencijalnu metu jer će se uvek naći oni koji su nezadovoljni vašim pisanjem.

To je znak da ste pogodili u sridu.

Da li se plašim, pitaju?

Plašim se, samo se lud čovek ne plaši pa pogotovo kad imaš porodicu, decu…

Ali, alternativa tome je da prestanem da se bavim novinarstvom i počnem da pišem linijom manjeg otpora.

To onda više nije novinarstvo, a nije pošteno baviti se ofrlje svojim poslom.

Subota, 28. novembar

Zajedno sa Inicijativom mladih za ljudska prava u Srbiji i Forumom ZFD, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje seminar za 11 mladih novinara iz Srbije.

Projekat se zove Zagovaranje, aktivizam i obrazovanje za zaustavljanje poricanja genocida i jačanje procesa pomirenja.

Mi ga skraćeno zovemo Srebrenica.

U petak uveče smo počeli upoznavanjem a u subotu nam je gost-predavač bio umetnik Vladimir Miladinović.

Dinamično je, pričamo o ulozi umetnosti u suočavanju sa strašnim temama poput genocida u Srebrenici.

O moći umetnosti koja prevazilazi sve aktivnosti civilnog društva jer može da prodre do daleko većeg broja ljudi.

Pitam se pred svima ko bi uopšte znao gde se nalazi Gernika da je Pikaso nije naslikao.

Postoji anegdota koja kaže da je jedan nemački oficir tokom okupacije u Drugom svetskom ratu pitao Pikasa, kada je video njegovu Gerniku: „Gospodine, vi ste ovo uradili?“, Pikaso mu je odgovorio: „Ne, vi ste.“

Nedelja, 29. novembar

Nedelja ujutro počinje nastavkom seminara o Srebrenici.

Gost-predavač je Nemanja Stjepanović, koji sada radi u Međunarodnom rezidualnom mehanizmu za krivične sudove u Hagu, tom nasledniku Haškog tribunala.

Nemanja je moj stari prijatelj i kolega, za koga držim da je verovatno novinar koji raspolaže sa najvećim brojem podataka i činjenica o našim ratovima iz 1990-ih godina.

Bio je dugogodišnji izveštač iz Haga, ispratio brojna suđenja, poslušao razna svedočenja, među kojima i veliki broj i užasavajuće tragičnih…

Jer takav je taj rat bio – nepojmljivo krvav i zverski, naročito u mojoj Bosni. Srebrenica je, nažalost, bila njegov klimaks.

Nemanja mora da priča u rukavicama, jer su pravila Mehanizma u kojem je zaposlen, veoma stroga. Svejedno, priča zanimljivo.

Ručak s porodicom.

Svečani jer i mi imamo svoju slavu.

Dan Republike, 29. novembar.

Ja sam Jugosloven, dakle apatrid.

Ali, odavno sam shvatio da je Jugoslavija bila prirodna tvorevina, a da su ove banane u kojima živimo totalno neprirodne.

Nacionalisti su, kao i inače, namerno obrnuli tezu da bi srušili Jugoslaviju.

Nisu mogli izdržati toliku emancipaciju, pa su učinili sve da nas vrate u varvarstvo.

Ali, mi se sećamo da varvarstvo nije jedini mogući oblik postojanja.

I jasno nam je da su ove naše državice zapravo neuspeli eksperiment.

Jasno je to svima, siguran sam, samo se prave blesavi. Neko iz koristi, a neko iz gluposti.

Ponedeljak, 30. novembar

Prvi deo ponedeljka, kao i svakog prethodnog, protiče na sastancima, naravno preko Zooma, ekipe iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Teško mi je to priznati, ali ja sam najstariji u celoj družini mladih, sposobnih, vrednih i nadarenih žena i muškaraca.

Bavimo se važnim stvarima, puno radimo, znamo šta nam je cilj i znamo da ga nije lako ostvariti, doći do donacija, komercijalnih prihoda.

I tu se suočavamo sa problemom centralizacije, iz Novog Sada je znatno teže doći do donatora, na primer.

Ali, to nećemo koristiti kao izgovor.

Malo bih da odmorim, jer moj radni dan traje po 10-12 sati, a slobodne vikende retko srećem.

Nije da kukam, ja sam radoholik, i to teži slučaj, ali radim posao koji volim i veruje da je to velika sreća.

I čim pomislim da bih da odmorim, odmah se ugrizem za jezik.

Umesto vesti o napretku istrage, obaveštavaju me da je jedan mnome posednuti opet izlupetao nekakav tekst.

Ali, hajde što ga je on izlupetao, ništa novo, nego su se odmah toga dokopali ovi iz kanalizacije društvenih mreža te krenuli da ga rasparčavaju po internetima, a potom i oni iz kojekakvih mejnstrim odštampotina su spontano objavili tu objavljotinu.

Poenta, valjda, treba da glasi: još si ti i dobro prošao, Gruhonjiću, sa tim grafitima na ulazu kroz koji ti deca prolaze, s obzirom šta sve pišeš o Srbima. I onda opet kanonada pretnji smrću i uvreda najgore moguće vrste.

Utorak, 1. decembar

Kanonada se nastavlja, marginalna portalska odštampotina nastavlja se spontano prenositi, čak i putevima nekakvih ratnohuškačkih režimskih udruženja.

Hijene su, kanda, nanjušile svojih pet minuta.

Opet i opet.

Kažu da je beskonačno ponavljanje jednog te istog definicija pakla na zemlji.

Ali, stvar je zapravo sasvim jednostavna.

Kad čovek, s jedne strane, pogleda ko mu želi sve najgore i ko bi mu se krvi napio samo da mu se ukaže prilika, i ko ga – s druge strane – podržava, ne može a da ne bude ponosan!

Sreda, 2. decembar

Osluškujem šta se dešava u Crnoj Gori.

I želim joj da se što pre otrgne od zagrljaja velikosrpskih patriota i pokušaja da se jedna građanska država pretvori u teokratiju.

Verujem u žilavost male, ali važne Crne Gore.

Idemo dalje i sa našim projektom Srebrenica.

Dogovaramo se kako će izgledati zbornik za koji će pisati pravnici, istoričari, novinari, umetnici, sociolozi… Kako stati na put negiranju genocida u Srebrenici.

A sutra ću moći pogledati film Jasmile Žbanić Quo vadis, Aida. Jedva čekam sutra…

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend