02. sep 2019.

Jelena L. Petković: Obaveštavali smo Euleks da imaju dokumente koje im tražimo

Novinarka iz Beograda Jelena Petković godinama istražuje kako bi došla do novih saznanja o ubijenim, kidnapovanim i nestalim novinarima. Na spisku ubijenih i onih koji se i dalje vode kao nestali nalaze se novinari ili fotoreporteri koji su radili za medije u Beogradu, Prištini, na srpskom i albanskom jeziku. Njihova ubistva i nestanci dogodili su se u periodu pre, za vreme ili posle ratnih dešavnja. Istraga o pojedinim slučajevima bila je zatvorena i ni u jednom od 14 predmeta nije dovela do saznanja imena ubica ili kidnapera.

Petkovićeva je pre ovog istraživanja na sličan način pisala o civilnim žrtvama rata, među kojima su bili i novinari, a nekoliko njenih tekstova je navedeno u izveštaju Savetodavne komisije za ljudska prava UN. Nakon svega usledio je poziv od predstavnika UNS-a Nina Brajovića, koji joj je predložio da uradi istraživanje za UNS-ov Dosije.

„Ideja je bila da proverim šta se desilo ili dokle su stigle istrage o kidnapovanjima i ubistvima novinara“, kaze za Kosovo Online Petković povodom Međunarodnog dana kidnapovanih i nestalih osoba.

Koliki je izazov predstavljao tebi kao novinaru bavljenje istraživanjem i dokumentovanjem činjenica o kidanapovaniam kolegama sa Kosova i Metohije?

Prvi korak je bio kontaktiranje institucija i organizacija koje su zadužene ili na neki način u dodiru sa vladavinom prava. Na ovom koraku, nastaje izazov za istraživanje, jer se ispostavlja da baš te organizacije nemaju, ne znaju gde su im dokumenta i nemaju objašnjenje zašto je to tako. Posle mnogo prepiski, u Unmik sam odnela delovodne brojeve predmeta u njihovoj arhivi, onako kako su i ih oni kod sebe zaveli, ali ni tada nisu uspeli da ih nađu. Rekli su mi da oni koji danas rade, ne znaju šta se radilo pre nekoliko godina, ni kako da nađu istražna dokumenta, sa objašnjenjem “iz nekog razloga, oni koji su u to vreme bili odgovorni, nisu uradili dobar posao”.

Euleks je isto tvrdio da uopšte nema podatake o otmicama novinara prištinskog „Jedinstva“ i dopisnika „Politike“ Ljubomira Kneževića i radnika RTV Priština Mila Buljevića, što je u suštini značilo da se tu staje sa svakom istragom.

Tek nakon razgovora sa bivšom šeficom Euleksa Aleksandrom Papadopulo, kojoj sam predočila kako imam saznanja da oni ipak imaju te podatke, misija vladavine prava EU, prvi put priznaje da ima podatke o otmicama dvojice kolega, a 18 godina nakon što su se zločini dogodili.

U Kforu onda kažu da ako su možda dobili informacije od porodica žrtava, bile bi prosleđene nadležnim vlastima, odnosno tužiocima Euleksa. A na primeru zločina nad novinarom Kristom Gegajem se potvrđuje da se to ipak nije desilo. Ako Kfor kaže da su sve podatke predali Euleksu, kako onda misija EU ni danas nema nikakvih informacija o tom ubistvu? Umesto da pogledamo dokumenta iz istrage te misije mi smo ih obaveštavali da imaju dokumenta koja im tražimo. I konačno, tek sada su sve istrage u jednom tužilaštvu, a u poslednjem tekstu, tužilac Besim Keljmendi na moje pitanje – kada neko kaže da je zagubio dokaze, na šta prvo pomislite, odgovara – to je ometanje pravde i zahteva krivičnu odgovornost.

Serija tekstova koje si objavila zahtevala je i razgovore sa članovima porodica. Da li oni smatraju da je moglo da se uradi više?

Naravno. Porodice su uvek govorile o tome i bile razočarane u sve koji je trebalo da im pomognu, a nisu.

Kome ne odogovara da se čuje istina o nestanku srpskih ili novinara koji su radili za srpke redakcije?

To nije bio ugao mog istraživanja. Ni profesionalno, ni lično me ne zanima kome bi to moglo da smeta. Fokus mi je isključivo na onima kojima je važno, a mislim da bi trebalo da nam bude svima jako važno da saznamo istinu o našim kolegama koje su na teren otišle sa olovkom i beležnicom, i onda im se gubi svaki trag. Ili su ubijeni. Insistiranje i potraga za istinom su najmanje što možemo da uradimo, i sigurna sam da će UNS ostati istrajan u tome.

Šta te je lično najviše pogodilo dok si radila ove potresne priče?

Razgovori sa članovima porodica naših kolega. Vidite njihovu bol, osećate agoniju i ostajete bez reči dok slušate ispovest o nekažnjivosti zločina.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend